Сачинитељ: А. Невски <nevski  poreklo.rs>

 

Пето издање, 10. октобра 2021.

 

 

Положај аориста у стандардном српском језику

 

 

Значење аориста (с нагласком на разликама од значења осталих прошлих времена) и стање употребе у ранијем и данашњем српском језику

 

 

 

01. Аорист у савременом српском језику - увод

 

Аорист је једно од четирју прошлих глаголских времена у нашем језику (за оне који не знају или нијесу сигурни шта је аорист, то су глаголски облици у примјерима из народних пјесама "сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше" или "сину муња на часне вериге"). Аорист је у српским народним пјесмама веома заступљено прошло глаголско вријеме, шта више најчешће. Исто тако је мање-више и с цјелокупном нашом књижевношћу. Слободно се може рећи да се српска књижевност не може замислити без аориста, који је од прошлих глаголских времена њен камен темељац.

 

Али, данас се аорист врло ријетко може чути и видјети на телевизији, радију, у новинама, у издаваштву а нарочито у званичној, пословној, државној, или у ма којој другој службеној употреби. Због тога многи сматрају да је аорист данас архаичан глаголски облик, глаголско вријеме у нестајању. Поставља се питање, како је се догодило да аорист у двадесетом вијеку напрасно почне нестајати?

Прије него што покушам дати одговор на ово питање, мораћу направити мали осврт на значење аориста, његову повијест и стање његове употребе у Срба кроз вјекове.

Напомињем да се у овом раду не бавимо творбом аориста, јер је она обрађена на многим другим мјестима. Рад се прије свега бави описом појаве диглосије у нашем језику, односно неравноправне борбе која влада у Србији између ненароднога језика власти, и народскога језика, у којем аорист и даље постоји, упркос свих настојања власти искоријенити га.

 

 

 

02. Значења аориста и придјевскога садашње-прошлога времена (перфекта), с нагласком на њиховим разликама

 

За разумијевање значења двају времена и разлика њихових двају значења потријебно је прво разумјети појмове радње и стања, односно чињенице.

 

На примјер, када кажемо "Наша језичка наука је пропала", ми не говоримо о самој радњи пропадања језичке науке, него износимо чињеницу, наводећи стање у којем се наша језичка наука сада налази. Исто тако у примјеру "Нога пропаде кроз натруо под", се не говори о стању у којем се нога налази, него о самој радњи пропадања. Али, ако бисмо рекли "Нога је пропала кроз натруо под", говорили бисмо о стању послије радње пропадања, о стању у којем се нога сада налази, или у којем је се налазила некада у прошлости.

 

А сада мало сложенији примјер, проучићемо двије сличне тврдње, али изражене двома различитима временима.

 

"Војници запалише кућу. Захваћени огњем, таваница и кров се урушише." - ово је примјер у аористу. Видимо да се наводе двије радње, паљења куће и урушавања крова, редом којим се и одигравају.

 

А затим одговарајуће, али у придјевском времену (перфекту).

 

"Војници су запалили кућу. Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили."- Сада се наводе два стања, односно чињенице, и то редом којим се одигравају предходеће им радње.

 

А сада кључни дио овога примјера, извршићемо мали језички оглед. Шта би се догодило ако бисмо у горњим примјерима првим и другим реченицама замијенили мјеста? Јел би се значење промијенило, и у којој мјери?

 

Прво погледајмо шта се добија ако бисмо замијенили мјеста реченицам у примјеру с  перфектом.

 

"Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили. Војници су запалили кућу." - Замјеном мјеста се прво наводи касније (урушавања крова), па се потом наводи раније започето стање, односно чињеница (паљења куће), којим се објашњава узрок првога стања. У овом примјеру замјеном мјеста читалац имајући иоле осјећаја за значење глаголских времена не би био збуњен, било би му потпуно јасно шта је узрок а шта је посљедица, односно редосљед и значење примјера не би дошли у питање.

 

Али, шта би се догодило ако бисмо замијенили мјеста реченицама с аористом?

 

"Захваћени огњем, таваница и кров се урушише. Војници запалише кућу." - У овом случају, читалац (или слушалац) би вјероватно био збуњен. Због редосљеда двију радњи, вјероватно би помислио да војници пале другу кућу, и то тек када је прва била изгорјела и урушена.

 

Као што видимо, замјена мјеста реченицама у горњим примјерима не оставља исте посљедице ако се ради о аористу и ако се ради о перфекту. Посљедице замјене су у случају аориста далеко веће. Зашто је тако? Зато што се аористом, као што већ наведох, нагласак ставља на радњу у прошлости, те њихов редосљед у излагању мора одговарати редосљеду самих радњи, док се перфектом наводе чињенице, односно стања, што не захтијева обавезно навођење у одређеном редосљеду.

Перфекту са свршеним глаголима, обзиром на његово значење, много више приличи назив садашње-прошло вријеме, или садашње свршено вријеме (на страном језику "презент-перфект") него ли назив “прошло вријеме” или само перфект”. Управо тако ("презент-перфект") се ово вријеме и назива у бугарском језику, које мање-више има исто значење као у српском (бар какво је било до 1945).

 

Ево и неколиких доказа:

 

Вјерујем да смо сви ми много, много пута бивали у прилици чути како неко, на примјер у пошти, општини или у ма којој другој установи каже службеноме лицу: "Дошао сам да ...". При том говорник не мисли на долазак од прије годину или мјесец дана, или на јучерашњи долазак. Он мисли на свој долазак управо сада. Језикословци би рекли да је ово "Дошао сам" примјер прошлога времена, али какве ово има везе с прошлошћу? Нема никакве, баш никакве, има искључиво са садашњошћу. "Дошао сам (овдје)" у овом примјеру значи "Ту сам (сада)", а не "Ту сам био раније".

 

Исто тако је и у врло сличном примјеру када особа дошавши у јавну установу или позвавши телефоном каже саговорнику "Хтјела/хтио сам питати...". "Хтјела сам" се овдје односи искључиво на садашњост, а не на прошлост. Овакве примјере чујах стотинама пута. Слични примјери су, такође прилично чести и свим нам познати, из уличарскога говора
"Шта ме гледаш? Шта си зинуо?" и "Зашто стојите, шта сте се укипили?" Ни у овим случајима (зинућа и укипљења) се не ради о прошлости него искључиво о садашњости. А нас наша језичка "наука" учи да је све ово "прошло вријеме"!

 

Навешћу још један примјер: „Молим те, погледај ово, док још ниси отишао.“ Овдје се „ниси отишаоискључиво односи на садашњост, а не на прошлост. Могло би се лако замјенити једино садашњим временом, па би се добило „Молим те, погледај ово, док си још овдје“. Али се не би могло замјенити с неким од прошлих времена. На примјер, с аористом би звучало чудно „Молим те, погледај ово, док још не отиде“, а с давним прошлим или имперфектом би звучало потпуно бесмислено („Молим те, погледај ово, док још ниси био отишао“ или „Молим те, погледај ово, док још не отиђаше“).

 

Јанко Лукић у својојСинтакси српскога језика“ из 1922. године (њено прво издање је из 1898 године) перфект управо тако и назива, садашњим свршеним временом, а не прошлим.

Ево шта он ту каже (страна 128.):

Садашње свршено време показује радњу у садашњости свршену или стање свршене радње, а разликује се од прошлога тренутнога времена [аориста] тим, што прошло тренутно време казује прошлу тренутну (насталу) радњу. Такав се перфекат назива садашње свршено време (пресенски или логични перфекат – perfectum praesens или logicum). Према том: дошао сам значи готово исто што и: ту сам, сазнао сам = знам и стао сам = стојим, а дођох казује просто тренутну (насталу) радњу. Тако и сунце зађе показује тренутан залазак сунца, а сунце је зашло показује стање свршене радње и значи то исто, што и: сад је сумрак.

 

Ево што о значењу прошлих глаголских времена пише и Стојан Новаковић у својој Граматици из 1894 (и 1902 године). Ту се јасно види да наш познати језикословац перфект сматра садашње-прошлим временом (Стојан Новаковић је био језикословац, историчар, министар у више Влада, а једном чак и Предсједник Владе Краљевине Србије).

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(1894)

 

"У казивању онога што је прошло, може се имати обзира или на различито трајање или само на прошлост. Тако се глаголска радња извршена у прошлости може обележити с погледом на трајање као свршена у неком ограниченом простору времена (говорих), или као несвршена, трајна, без ограниченог простора у времену (говорах). Може се пак, без обзира на трајање, гледати показује ли се радња просто као прошла у онај мах кад се о њој говори (говорио сам), и то је прошасто од скора или садашња прошлост; или се радња хоће показати као прошла не у онај мах кад се о њој говори, него далеко пре тога, у прошлости (бејах говорио или био сам говорио), и то је прошлост одавна, или давнашња прошлост.

 

Кад ли се, без обзира на трајање, хоће нека радња показати просто као прошаста у онај мах кад се о њој говори, као садашња прошлост, онда се узима време прошло (перфекат), управо реченица састављена из садашњега времена глагола бити (сам, си, итд.) и прошастога придева потребнога глагола. Глагол бити као спона може се изоставити.

 

Ово тумачење обадва ова сложена прошла времена, на коме смо се сад зауставили одступивши у свему од онога у досадашњим издањима ове књиге, потврђује се и кад се састав њихов с етимолошке стране разложи. Ту се просто гради реченица, у којој је глагол бити спона, а прошасти глаголски придев прави прирок. Спона бити показује и ту, као и у свима реченицама именскога прирока, време, у које се збива оно што се прошастим глаголским придевом просто приписује подмету као адјективно прошасто својство онога што се казује глаголом од којега је тај придев. Отуда је са свим правилно наше називање садашње прошлости, прошастога у онај мах кад се говори (Ја сам говорио), и давнашње прошлости, прошастога одавно (Ја бејах говорио. Ја сам био говорио). Пример: Сад сам говорио, а тада говорио бејах — антитезом сад и тада такође посведочава ово тумачење. Оба та времена, дакле, нису по граматичкој анализи ништа друго него реченице с именским прироком. Наше мисли подупиру се примерима, у којима се исти прошасти глаголски придев употребљује изван прирока као додатак подмету или предмету, нпр. Остарела мајка. — А човјек умире изнемогао. — Агара метне својега сина, од жеђе изнемоглога, под једно дрво. — Тако исто долази тај облик у именскоме прироку као именски део уз глагол за прирок недовољан, нпр.: Ко чујаше, нечуо се чини. — Па ко виђе, чини с’ невидио."

 

Ево још једнога примјера, "Када будете дошли на жељезничку станицу, прво провјерите је ли воз стигао". Овдје се перфект не користи ни за прошлост, ни за садашњост, него за будућност, односно за навођење стања у будућности. Наши језикословци би и даље рекли да је ово прошло глаголско вријеме, и да је његова употреба за будућност "правилна", иако се то коси са здравим разумом.

 

Основно значење придјевскога садашње-прошлога времена у српском језику за свршене глаголе је стање у садашњости или у прошлости (о несвршеним нећемо овдје, они су свијет за себе). Уколико у исказу нема ближе временске одреднице, стање важи у садашњости, што је његово основно и у њеном одсуству подразумијевано значење. Уколико се жели исказати стање у прошлости, потребно је у исказу навести временску одредницу којом се стање из садашњости помјера у прошлост.

 

Све то ћу сада показати на још једном примјеру, али мало дужем. Замислите да вас телефоном позове ваш друг Стево и током разговора каже: "Зорана су ударила кола", гдје је Зоран ваш заједнички пријатељ. Ви бисте се, наравно, уплашили за Зоранов живот, и питали бисте прво је ли жив, и у каквом је стању, страхујући за њега. Узрок вашега узбуђења и страха за Зоранов живот је употреба садашње-прошлога времена уз непостојање временске одреднице у исказу, те ви подразумијевате да стање "ударености и посљедичних повријеђености и опасности по живот" важи у садашњости.

Али, шта би било када би вам Стево само рекао "Зорана су прије три мјесеца ударила кола"? У овом случају у исказу постоји временска одредница, помоћу које ви закључујете да стање опасности по Зоранов живот сада највјероватније не постоји, те ве самим тим овакав исказ не би тако узрујао.

 

Размотримо и трећи случај, Стево вам током разговора телефоном вели "Зорана су била ударила кола", или ређе, "Зорана бјеху ударила кола". Иако овдје нема никакве временске одреднице, ви се вјероватно, чувши реченицу, не бисте уплашили за живот Зорана, јер употребу "давнога прошлога времена" (на страном језику, плус-квам-перфект) ви (исправно) доживљавате као знак да стање "ударености, односно њених посљедица повријеђености и опасности по живот" не важи у садашњости него је само важило у неком тренутку или раздобљу у прошлости.

 

Основно значење давнога прошлога времена свршених глагола у српском језику је важење стања у прошлости али не и у садашњости (од туда "давно"). Друго значење је "важење стања у тренутку одигравања друге прошле радње", на примјер "Он се није био оженио када је почео радити у заводу". У говорима гдје су у употреби оба облика давнога прошлога времена ("он бјеше дошао" и "он је био дошао"), првим обликом се означава доживљеност, а другим недоживљеност.

 

Ево још једнога прегледна примјера, са упоредним поређењем изворних значења двају придјевских прошлих времена, али и аориста и имперфекта, на примјеру свршенога глагола "поломити":

 

"Радивоје је поломио ногу.", - Нагласак је на стању, односно посљедици радње, а не на самој радњи. Пошто нема никакве временске одреднице, ово значи да је Радивоју нога у тренутку говора поломљена. Што значи да стање поломљености важи у садашњости.

"Радивоје је био поломио ногу." - Рекло би се "Било па прошло", стање поломљености је важило у прошлости, али у садашњости не важи. Радивоју је нога сада зарасла, односно више није поломљена.

"Радивоје поломи ногу." - Радња у прошлости, коју је говорник на неки начин доживио. Нагласак је овдје на самој радњи, док је стање поломљености неважно. Због тога се из исказа не може закључити је ли му нога сада сломљена или није.

"Радивоје поломијаше ногу", или у говорима јужне Србије "Радивоје поломеше ногу" - Нагласак је овдје искључиво на радњи, а не на стању (поломљености). Али, у овом случају свршена глагола, ради се о доживљаваној радњи више пута поновљеној у прошлости. Овакви облици, имперфекти свршених глагола, се могу чути у говорима јужне Србије (лично чујах на десетине таквих), и понегдје у Црној Гори.

 

Још остајем дужан објаснити због чега "перфект" називам придјевским временом. Његово поријекло и састав јесу придјевски, твори се од придјева и значење му је придјевско, јер служи описати стање нечега.

На почетку одјељка наведох примјер "Наша језичка наука је пропала", гдје се јасно види двојство глаголскога времена и описа нечега (за шта служе придјеви). Ту се ријеч "пропала" може тумачити и као придјев и као глагол. Чак можемо окренути реченицу тако да се придјев нађе у косом падежу, па рецимо можемо добити "У нашој пропалој језичкој науци..."

 

Такође, придјевско прошло вријеме се не мијења наставцима по лицима, као што се мијењају права глаголска времена (садашње вријеме, аорист и имперфект, рецимо "Ја нађох, ти нађе, он/она нађе, ми нађосмо, ви нађосте, они/оне нађоше"), него се њим супротно мијења по роду ("Ја сам дошао/дошла, ти си дошао/дошла, он/она је дошао/дошла, ми смо дошли/дошле, ви сте дошли/дошле, они/оне су дошли/дошле"), што је исто као што се мијењају сви други придјеви (рецимо "Ја сам висок/висока, ти си висок/висока, он/она је висок/висока, ми смо високи/високе, ви сте високи/високе, они/оне су високи/високе").

 

Ево неколиких од многих примјера садашње-прошлога времена у остварењу „Лудих година“, то јест „Жикине династије“, који с прошлошћу немају никакве везе. Односно, односе се искључиво на стање у садашњости.

-"Милане, пусти дете, видиш да се заморило."

-"Шта сте навалили на мене?"

-"Децо, добили сте новог другара Мишу."

-"Ионако ми је грло нешто зарибало..."

"Милане, стигла је физиотерапеуткиња."

"Па ви сте полудели!"

 

За крај одјељка ми остаје још само објаснити зависност појма доживљености и употребе прошлих глаголских времена. У српском језику (као и у бугарском и у македонском језицима) се аорист и имперфект првенствено користе за изражавање доживљених радњи из прошлости (или оних које се желе представити као доживљене, што је често у књижевности), док се придјевско прошло вријеме изворно треба користити за исказивање чињеница (односно стања оставших послије радње извршене у прошлости), или за описивање недоживљених радњи. То је природно, јер ако човјек доживи радњу, очекивано је да ће је описивати глаголским временом које нагласак ставља на саму радњу (аористом или имперфектом), док је такође природно да ће говорник не доживјевши радњу али видјевши стање остало послије ње у исказу користити одговарајуће придјевско прошло вријеме које служи навођењу стања, односно посљедице радње.

 

Два проста примјера написанога: "Кућа изгоре" и "Човјек побјесне", има смисла рећи само очевидац самих радњи "изгорења" и "побјешњења", док би насупрот томе човјек који је закаснио и видио само остатке изгорјеле куће могао рећи једино "Кућа је изгорјела". Јер чину горења није присуствовао. Слично томе за "Човјек је побјеснио".

 

За крај одјељка дајем лијеп примјер како се у народном говору, и то коришћеном у службене сврхе, употријебом пригоднога глаголскога времена разликује доживљено од недоживљенога. Ово је исјечак из службена извјештаја кнеза Јагодинскога Аранђела Милосављевића послатога 1822. године Књазу Милошу Обреновићу. Молим обратити пажњу како се све што се догађа у Јагодини наводи аористом и имперфектом (јер је доживљено), док се све што се збива у Ћуприји наводи придјевским садашње-прошлим временом (јер није доживљено извјештачем).

 

Високо милостиви господару

Господару здравствујте

Ја ваш покорни слуга не пропуштам вама покорно јавити како ономад дођоше 8 Арнаута из Голак ишту да иду у Београд. Ја им потражи(х) тескеру нису имали врати(х) ги натраг. Они отишли у Ћуприји казали ћуприском војводе и бинбаше како смо иј вратили натраг зашто нису имали тескеру. Ондак дали им тескеру војвода и бинбаша ћуприски јучер па дођоше код јагодинског војводе и он искаше ди и пусти, ја не дадо(х) но их па натраг врати(с)мо.

Сотим остајем и јесам ваш покорни слуга

 

 

 

03. Употреба аориста у данашњем народном говору

 

У обичном, разговорном језику Београда аорист се још увијек може чути, али не тако често, с прилично суженом употребом. Очито је да званичан (високи) језик јавних гласила (у којем аориста или нема уопште или је врло, врло риједак) заједно са школством и службеном употребом језика има великога утицаја и на разговорни језик, којим се коришћење аориста обезхрабрује и он потискује из употребе.

 

Занимљиво је питање, како данас аорист стоји у унутрашњости Србије, а нарочито у сеоским срединама. Не требате ићи далеко од "круга двојке" да бисте примјетили како учестаност аориста значајно и брзо расте. Старосједелачко ("сеоско") становништво данашњих београдских приградских насеља Железника, Сремчице и Велике Моштанице аорист користи значајно чешће од становника општина Стари Град или Врачар. По селима барајевске, сопотске или младеновачке општине аорист је значајно учесталији и обичнији у разговорном језику него што је у београдском говору, нарочито у говору старијих људи.

 

Иначе, имам разлога сматрати да раније стање употребе аориста у самом Београду није превише одступало од стања у његовој околини. Наиме, познајем особу рођену 1932. године у Београду, са завршеном средњом школом, која је читав свој вијек провела у средишту града (никада није живјела ван Београда, па чак ни ван средишта града). И она дан-данас редовно користи аорист, не само за догађаје који су се управо догодили (попут "паде нешто"), него и при казивању својих доживљаја из давне прошлости. Ни њен примјер није усамљен.

 

По селима около Крагујевца, Кнића или Горњега Милановца аорист је сасвим обично глаголско вријеме, са далеко већом учестаношћу него што је у београдском говору. У подрудничким селима има дјеце предшколскога узраста која аорист користе скоро колико и државном политиком повлашћени перфект. Већ у Крагујевцу примјетих да се аорист користи нешто ређе него ли у околним селима, нарочито у говору образованијега слоја становништва.

 

У врањском говору, како у говору самога града тако и по околним селима аорист је веома заступљен (имперфект такође), до мјере да је са свршеним глаголима вјероватно најкоришћеније прошло глаголско вријеме у разговорном језику1. Слично стање је и у другим мјестима јужне Србије, на примјер у Лесковцу и у Власотинцу. Морам напоменути да је и у Врању примјетна разлика учестаности аориста (и имперфекта) међу мање и више образованима. Мање образовани га и тамо користе чешће.

 

Уопштено говорећи, у читавој Србији је примјетан исти образац: у свакој градској средини је учестаност аориста мања него ли у оближњим селима, и у свакој средини понаособ је аорист чешћи међу необразованима него ли међу образованијим слојем становништва. У свакој средини је такође примјетно да је аорист чешћи међу старијима него међу млађима (што јасно говори да је на путу нестанка). Важно је напоменути да и међу становницима исте сеоске средине и истога годишта постоје разлике у учестаности аориста. Они који имају више завршене школе и/или раде у граду у просјеку га мање користе од осталих.

 

Без икакве сумње, свуда гдје се аорист користи, користи се првенствено за доживљене радње у прошлости. У областима са данас суженом употребом аориста (попут Београда и Војводине) он се користи углавном за (доживљене) догађаје који су се догодили непосредно прије тренутка ријечи (на примјер догађај којему присуствовах, дијете средњошколска узраста у трамвају узвикну "Уједе ме нешто!", вјероватно оса или слично). Док се у крајевима с чешћом употребом аориста, он користи у изворном неокрњеном значењу, за доживљене догађаје, без обзира колико је времена протекло од њих. Тако моја мати (иначе родом из области Горње Груже у Шумадији) редовно казиваше своје доживљаје из дјетињства и младости користећи аористе (и понеки имперфект).

 

 

 

04. Дијалектолошка грађа о употреби аориста у српским говорима

 

Сада ћемо погледати шта о употреби аориста у народним говорима Срба кажу научни радови наших језикословаца. Велика већина њих је заснована на истраживањима спровођеним широм Србије, Црне Горе и других дијелова бивше Југославије послије 1945.

 

Овакви научни радови представљају свједочанство о употријеби аориста и један су од могућих „прозора“ у прошлост, којим бисмо могли боље сагледати учестаност аориста у предкомунистичком раздобљу у говору нашега народа. Други „прозор“ у прошлост представљају надписи на надгробним споменицима, о којим ћемо говорити касније у овом раду, док би трећи могла бити сачувана писма из ранијих времена.

 

Почнимо од дјела др-а Слободана Реметића из 1985 године о народним говорима средишње Шумадије, који обухватају (у цјелини или дјелимично) општине Сопот, Младеновац, Аранђеловац, Барајево и Лазаревац. Писац дословце каже “За разлику од имперфекта, аорист је сасвим обичан и жив у свакодневном говору, нарочито у приповедању“. У дјелу се наводи да се аорист користи и за несвршене глаголе, наравно у мањој мјери него ли са свршенима. Између осталога, наводе се разни неправилни облици аориста у употреби у народу: „узек“ или „узег“ (умјесто „узех“), „видомои „дођомо (умјесто „видосмои „дођосмо), „запалиште“ (умјесто „запалисте“), око Колубаре и наставак „-шу“ мјесто „-ше(отерашуи „заробишу“) итд. Рад др-а Реметића је изузетно важан јер нам свједочи да аорист није архаично глаголско вријеме ни у   јужној околини града Београда, и то у вријеме (каснога) комунизма.

 

У дјелу Игрутина Стевовића "Шумадијски говор у Гружи с особитим освртом на акценте" , издатога 1969. године, о стању аориста и имперфекта у гружанском крају (општина Кнић и дјелови општина Крагујевац, Г. Милановац и Краљево) се каже:

"Аорист се чува у овом говору, и никако се не може говорити о његовом губљењу, па ни ограничавању његове употребе. Шта више његова је употреба врло разноврсна и особита да га ту не могу заступити друга времена. Он је тако чест у говору колико и презент, како перфективни тако и имперфективни, како у причању тако и у јављању, обавештавању. ... Имперфект се употребљава како у причању о догађајима у прошлости тако и у јављању о ономе што је виђено, доживљено. Као и аорист, овај облик има тако развијену употребу да се не може говорити не само о његовом губљењу већ ни о његовом ограничењу."

 

За народне говоре источне Шумадије се у раду Жарка Бошњаковића из 2012 каже „Ово глаголско време жива је граматичка категорија и у свакодневном говору“. У овом раду су описани говори смедеревскога Подунавља, сјеверне Јасенице и источнога дијела Космаја.

 

У дјелу „Говор РесавеАсима Пеца и Бранислава Милановића из 1968 се наводе бројни примјери аориста, али се не наводи колико је аорист чест у овом крају.

 

Душан Јовић знатан дио својега рада „Трстенички говор“ из 1965 године посвећује аористу, и ту вели „Аорист је облик који у функцијама за обележавање прошлости у трстеничком говору има још увек велику фреквенцију употребе. Слична ситуација је и у свим говорима косовско-ресавског дијалекта.Али, он на више мјеста у раду наводи да је употреба аориста у опадању, не улазећи у узроке. Вјерујем да је одлично знао зашто је то тако, али да то није смио написати.

 

Радоје Симић у својем раду „Левачки говор“ из 1971 наводи велики број примјера аориста и даље каже: „Још једном треба истаћи чврсто осећање за аорист, тако да се овај добро разликује и од имперфекта, облика који, са своје стране, већ креће путем лаганог одумирања.

 

Маринко Божовић у раду о говору Ибарскога Колашина из 2002 пише „Аорист је веома жива граматичка категорија у овом говору. Има велику фреквенцију. Употребљава се од свршених и несвршених глагола.

 

Такође, аористу је посвећен значајан дио рада Данила Барјактаревића из 1958 о новопазарско-сјеничким говорима, и наводи се да је „овај облик чест и код перфективних и имперфективних глагола“.

 

Мирослав Николић наводи у раду Говори србијанског Полимља из 1990 да је аорист „Врло фреквентан облик. Твори се и од несвршених глагола, али ређе.“

 

У раду о говору села Љештанскога (између Бајине Баште и Ужица) из 1973 године, Милосав Тешић пише: „Аорист се врло често чује, нарочито од свршених глагола“. Затим вели и да се може чути и од несвршених. Ево врло занимљива одјељка од Тешића: „Колико је аорист чест у љештанском говору најбоље се може видети на следећем одломку: Тражисмо до ноћи. Јањета нема и нема. Затворисмо не овце и полегосмо. Кад ноћом ето ти јањета блеи око кољебе. Ђиписмо баба ија и уватисмо јање и одведосмо у овце.

 

Драгана Радовановић у раду „Говор Ваљевске Подгорине из 2014 пише: „У Ваљевској Подгорини аорист је веома жива категорија и употребљава се скоро редовно од глагола свршеног вида”, и наводи велики број примјера.

 

Имамо податак и о родном селу Вука Караџића – Тршићу. Павле Ивић у својем „Извештају о дијалектолошкој екскурзији по ужој Србији“ из 1959 године пише И у Тршићу и у Биоски (село западно од Ужица) аорист је у живој употреби.

 

У раду о говору Мачве Берислава Николића из 1956 године се наводе многобројни примјери аориста забиљежени у народу, али се не говори о учестаности самога аориста у Мачви.

 

У раду „Дијалекти источне и јужне СрбијеАлександра Белића из 1905 године се каже Оба (аорист и имперфект) се употребљавају врло много, далеко више него и у једном другом дијалекту нашем. Југоисточна Србија је, без икакве сумње, и данас највећа тврђава аориста у Србији, и главно упориште имперфекта. У новијем раду издатом нашом Академијом Наука Говор Заплањаиз 2000 године Јордана Марковић за аорист каже да јенајучесталији глаголски облик за прошлост“. Заплање је брдско-планинска област непосредно јужно од Ниша. У Врању или у Власотинцу на примјер, аорист је данас изузетно чест, чак и међу млађим свијетом.

Татјана Трајковић у раду Говор Прешеваиз 2016 године пише „Аорист и имперфекат се често употребљавају, с тим да је аорист нешто фреквентнији.

Марина Јуришић у „Говору Горње Пчиње“ (општина Трговиште, крајњи југ Србије) износи „У пчињском говору аорист се гради и од свршених и од несвршених глагола и врло је фреквентан”.

Новица Живковић у „Говору Пирота из 1997 каже „Аорист је у пиротском говору у широкој употреби. Иако му је главна функција да од свршених глагола казује свршене радње, он се може градити и од несвршених”.

Јакша Динић у раду „Тимочки дијалекатски речник“ из 2008 наводи да су у области горњега Тимока (јужно од Зајечара) и аорист и имперфект „у честој употреби“.

Јадранка Милошевић у раду „Говор средњег тока Млаве“ из 2014 каже да је аорист „жива категоријаи наводи велик број примјера његове употребе, како од свршених тако и од несвршених глагола.

Голуб Јашовић у својем раду „Прилог проучавању говора села Тамнича код Неготинаиз 2012 вели:

Имперфекат и аорист се ретко чују у говору данашњих становника Тамнича: врућина вел`ика бе, беде зима. И у овом говору се употребљава аорист са наставком -хмо>мо: муке испатимо, улезомо, попадомо”.

 

Стање косовско-метохијских говора је доста слично у погледу аориста стању у југоисточној Србији. У раду „Временска употреба претериталних облика у говору северношарпланинске жупе Сиринић“ Бојане Вељовић и Радивоја Младеновића из 2017 се каже:„Аорист је основни облик којим се казују прошле доживљене радње исказане глаголима свршеног вида, а његово место у систему релативно је стабилно“.

Док Радивоје Младеновић у раду Аорист и имперфекат у говорима метохијско-косовскога и северношарпланинског ареала, издатом послије 2007, каже Аорист је жив глаголски облик у свим говорима, иако и овај глаголски облик потискује перфекат свршених глагола.

 

А сада пређимо на говоре сјеверне Србије, односно Војводине, као бисмо видјели како тамо стоји аорист у народним говорима.

 

За говоре Срема Берислав Николић у раду „Сремски говор“ из 1959 године каже „Употреба аориста у сремском је говору ограничена. Нису сва лица аориста у подједнакој употреби у Срему“. Затим се каже „Треће лице једнине употребљава се често у Сремуи „Треће лице множине употребљава се често у говору Срема“, и наводи се велики број примјера.

 

У књизи „Банатски говори шумадијско – војвођанског дијалекта“ из 1997 од неколицине писаца се каже: Ово глаголско време је живо, али је инвентар његових облика редуциран“. Наводе се и бројни примјери, највише из трећега лица оба граматичка броја (множине и једнине). Затим се за примјере каже „...њихов знатан број не говори о некој нарочито високој фреквенцији аориста. Наравно, јасно је да аорист није ни редак, тј. да није био редак у поколењу од којег је добивена грађа.

 

На жалост, не успјех пронаћи ниједан рад о говорима Бачке, али се у другим радовима на више мјеста при поређењу спомињу примјери бачванских аориста. Тако се у раду о говорима Баната каже „Мање су значајни аористи типа дођеше, који долазе спорадично у Кикиндској зони и у Бачкој“. А у раду о говорима Средишње Шумадије се спомињу примјери „ми дођоше“ из Бачке, уочени Милошем Московљевићем.

 

А сада ћемо навести шта се о аористу у говорима Црне Горе може наћи у научним радовима. Аористу је посвећен велики простор у раду Митра Пешикана Староцрногорски средњо-катунски и љешански говори“ из 1965 године. Ту се, између осталога, каже дословце: „Аорист је у приповедању практично једини облик за казивање туђих свршених радњи ако се причају према сопственом запажању”. Наводи се употреба аориста и с несвршенима глаголима, поред имперфекта.

 

За говор племена Ускока (сјевер Црне Горе, близу Дурмитора) Милија Станић у раду „Ускочки говор“ из 1974 наводи велики број примјера и У ускочком се говору добро чувају аорист и имперфекат”. Слично томе, Бранко Милетић у раду Црмнички говориз 1938 наводи: Употреба аориста и имперфекта врло је жива и ја сам за оба времена, а нарочито за аорист, забележио велики број примера”. И за говор племена Бјелопавлића Драго Ћупић вели у раду из 1977 „Овај облик је веома жива категорија у говору Бјелопавлића”.

 

За брђанско племе Васојевића Рада Стијовић у раду „Говор Горњих Васојевићавели да је аорист „врло живо средство приповедања“.

 

А сада идемо на области у Босни и Херцеговини.

Данило Вушовић у раду „Диалект источне Херцеговинеиз 1927 пише Пре свега треба напоменути да је употреба облика имперфекта и аориста у овом диалекту обична(односно честа). Радосав Ђуровић у раду „Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговинеиз 1989 за аорист, поред великога броја примјера, наводи и: „Висока фреквенција у нарацији, изгледа, једнака му је императиву и крњем перфекту”. Милорад Дешић у раду „Западно-босански ијекавски говори“ наводи знатан број примјера аориста, али не наводи процјену колико је чест,  осим за аорист несвршених глагола, за који каже да „није тако чест“.

Слободан Реметић у раду о говору села Жељове код Бановића из 2015 вели да је аорист у говору Жељове „прилично чест“.

 

О употријеби аориста у говорима Срба у Хрватској, Далмацији и Славонији једино успјех наћи нешто у књизи Милоша ОкукеСрпски дијалекти“ из 2008. Тако он за говор Срба у сјеверној Далмацији (Книн, Бенковац, Обровац) каже да се „аорист завршава на -ошмо, -оште“, и додаје да је „импефекат жива категорија“. За банијско-кордунско поднарјечје каже да је имперфекат изчезао, а да је аорист с наставцима „-ишмо, -иште“. За обје области не каже колико је аорист чест, али га очито има. За личко поднарјечје се каже само „имперфекат је нестао“, аорист се не спомиње. Да га нема у говору личких Срба, писац би то сигурно био написао. Уз то, у књизи „Гут бај Бродвеј ело ФрансЉубомира Кокотовића, писаној на чистом личком народном говору, има поприличан број примјера аориста (и овдје с наставком „-шмо“), те његово постојање у говору Личких Срба не подлијеже сумњи. За барањско поднарјечје Окука пише да је имперфект ишчезао, а да је аорист врло риједак. О говору Срба из западне Славоније не успјех ништа наћи. Али, познајем госпођу, рођену тамо 1930 и неке, која је и већи дио живота тамо провела, а која аорист прилично користи, па његово постојање тамо не подлијеже сумњи.

 

Књига Милоша Окуке је добар извор и за друге области.

За шумадијско-војвођански дијалекат он пише да је аорист у говорима јужно од Саве и Дунава

жива категорија“, док је у војвођанским у „суженој употреби (2. лице множине је готово изгубљено. Умјесто њега обично су облици 3. лица. У многим мјестима се јављају умјесто 1. лица облици 3. лица у множини. Нпр. 'ми одоше')“. За банатско-поморишко поднарјечје вели да је „нестао имперфект. Аорист само од свршених глагола“.

За косовско-ресавско нарјечје кажежива је употреба аориста и имперфектаа за призренско-јужноморавско нарјечје наводи „широку употребу имперфекта и аориста“ и „аорист је чест глаголски облик“, док за сврљишко-заплањско нарјечје даје потврду да је „аорист најчешћи глаголски облик за прошлост“. И коначно, за тимочко-лужничко нарјечје вели „жива употреба аориста“.

 

 

 

05. Стање аориста у говорима хрватскога језика

 

За разлику од српских нарјечја, у хрватским говорима је аорист далеко мање заступљен, док их у многим говорима уопште нема (нпр. кајкавски), или се налазе само у ријетким траговима (чакавски). Ево шта успјех наћи о том у радовима разних хрватских језикословаца:

 

Др. Мате Храсте у својем дјелу "Особине говора Шолте, Чиова, Дрвеника и сусједне обале" кратко наводи "На цијелом овом подручју не чују се имперфект, аорист ни глаг. прилог прошли." Наведена мјеста се налазе у непосредној околини Сплита. У раду "Говор острва Корчуле" М. Московљевића налазимо "Аорист и имперфект. Ова времена се ретко употребљавају, имперфект само у песмама, а аорист и у обичном говору, нпр. поздрави, узеше, вазеше, дадоше, ста, и др.".

 

Мијо Лончарић у раду "Кајкавско нарјечје" наводи "Несложена су се претеритална времена (аорист и имперфект) изгубила. У 16. столећу аорист је још постојао, барем у дијелу говора док се имперфект употребљавао само још у књижевном језику." Док у раду "Бедњански говор" (вараждински крај) Јосип Једвај пише "У бедњанском говору нема имперфекта, аориста, плусквамперфекта...". Слично томе, Антун Шојат у раду "Кајкавски икавци крај Сутле" кратко наводи "Аорист, имперфект, и партицип на (в)ши нестали су из говора кајкавских икаваца, како је то у свим кајкавским говорима". Стјепко Тежак у својем "Докле је кај продро на чакавско подручје" наводи особину "Нестанак аориста, имперфекта, и прошлога глаголског прилога", говорећи о заједничким особинама кајкавских и чакавских говора.

 

За аорист у чакавским говорима Божидар Финка у својем раду "Чакавско нарјечје" наводи "Чува се само понегдје, и то облички врло редуциран, нпр. рече, испече, и сл." и "Имперфект, само у траговима (бијаше)".

Петар Шимуновић у "Чакавштина средњодалматинских отока" пише "Облици аориста такођер (попут имперфекта) су ријетки у данашњем говору. Ни он, као ни имперфект, није више жива категорија, већ се јавља само у реликтима..."

 

На жалост, немам приступа опширнијим радовима о говорима Славоније, копненога дијела Далмације, Дубровника, нити Западне Херцеговине и других крајева гдје живи хрватско становништво у БиХ. Али, на страници о штокавском нарјечју хрватске енциклопедије нађох понешто за штокавске хрватске говоре. Ту се за славонске говоре каже да у њих аорист постоји али да је „риједак“, за дубровачко подручје пише да „аориста и имперфекта углавном нема“. За западно штокавско нарјечје (Западна Херцеговина, дио средишње и западне Босне око Јајца, Травника и Зенице, Далматинска Загора и дио обале око Опузена, Метковића и Омиша) пише да је „имперфект риједак, аорист чест“. Ово је уједно једино хрватско нарјечје са значајном употријебом аориста.

Као што је и очекивано, видимо да је аорист чешћи на хрватском истоку него ли на хрватском западу. Без обзира на то, нема сумње да је аорист и раније (прије 1945.) био далеко мање заступљен у хрватским говорима него ли у српскима.

 

За разлику од Срба, гдје је аорист далеко чешћи међу необразованима и обичним свијетом уопште, хрватски књижевници су знатно чешће користили аористе и имперфекте него ли сам народ. Тако је аорист изузетно чест у дјелима познатога хрватскога писца Аугуста Шеное (1838-1881), иако је дотично глаголско вријеме у говору његовога мјеста живљења, Загреба, било готово непостојеће. У њега и сами ликови из његових дјела често користе аористе у говору. Слично је и у дјелима Ивана Мажуранића и других хрватских писаца. Очито и у Хрвата више образовања са собом повлачи боље познавање сопственога језика а нарочито већу граматичку писменост (и у 19. и у 20. вијеку али и данас), што је природно и разумљиво. Док данас у Срба, као што је опште познато, важи супротно, више школе значи мању граматичку писменост и слабије познавање сопственога језика, бар што се глаголских времена тиче. Што је можда у супротности са здравим разумом, али је у савршеном складу с дубоко укоријењеном идеологијом комунизма.

 

Предходна слика сажима стање аориста у народним говорима како Срба тако и Хрвата, већином из научних радова споменутих у предходним поглављима. Ако се добро проучи слика, мислим да се може наслутити зашто је аорист потискиван у вријеме комунизма.

 

 

 

06. Стање аориста у језицима македонском и бугарском

 

Аорист је основно прошло глаголско вријеме у језицима оба наша словенска јужна и југоисточна сусједа, и при том се његово значење највећим дијелом поклапа са значењем у нашем језику (барем какав је био до 1945). Рекао бих да је учестаност његове употребе у оба језика чак изразитија него што то бјеше случај у Срба у 19. и почетком 20. вијека. Као што је случај и у нашем језику, аорист (и имперфект) се првенствено користе за доживљене радње у прошлости. Оно што наши језикословци називају "перфектом", се у бугарском језику назива "садашње-прошлим" временом, и његова основна намјена (као и у нашем језику до 1945) је означавати стање у садашњости или прошлости, или недоживљену радњу.

Важно је напоменути да у македонском језику, за разлику од српскохрватскога, није било покушаја прогона аориста нити ограничења његове употребе. Док је с једне стране, у данашњем српском језику употреба аориста недопустива у званичном језику или у новинарству, ни у бугарском ни у македонском такве појаве нема, те су наслови попут "Изгоре кућа" или "Сусретоше се предсједник овај и предсједник онај" сасвим редовни и уобичајени.

 

Овдје ћу укратко навести какво је стање аориста у других словенским језицима. Словеначки језик нема од давно ни аориста ни имперфекта, изузев ограничене употребе у словеначком нарјечју које се говори пријеко границе, у дијелу Италије. Међу сјевернима Словенима (западни и источни), аорист и/или имперфект постоји једино у језику Лужичких Серба (они себе не називају "Срби" него "Серби", па се и ја тога држим, у знак поштовања). Штавише, аорист (и имперфект) су основна прошла глаголска времена у језику Лужичких Серба, баш као што је и у већини наших народних говора с аористом био случај до 1945. године и доласка на власт комунистичке партије на челу с Јосипом Брозом. Данас ниједан други сјеверно-словенски језик нема ни аориста нити имперфекта, иако су их некада имали. У руском језику аорист се не користи још од средњега вијека, али га данас чува и његује Руска Православна Црква. Тако се по храмовима могу видјети надписи с аористом, а чест је и у црквеним књигама, које су доступне широку кругу читалаца. Тако се у вријеме Васкрса и ван храмова могу видјети огромни надписи с аористом "Христос воскресе".

 

 

 

07. Аорист у народним пјесмама из деветнаестога вијека

 

Од самих почетака писмености у Срба, аорист је кроз нашу повијест најчешће и незамјенљиво прошло глаголско вријеме. Примјере из раније књижевности нећу наводити, јер се лако могу наћи у штиву, али ћу се овдје осврнути на стање аориста у деветнаестом вијеку, у времену настанка савремене српске државе. Јер је оно због мале временске удаљености најпогодније за поређење са стањем у садашњици.

 

Како бих утврдио учестаност аориста у народним пјесмама из деветнаестога вијека, из збирке народних пјесама издате Вуком Караџићем (из књига треће и четврте, јуначких пјесама средњих времена и новијих времена) насумично одабрах петнаест њих, и пребројах све употребе прошлих глаголских времена. Нађох их укупно 1993. Од тога отпада на:

 

Прошло свршено вријеме илити аорист      1254,   62.92%

придјевско садашње-прошло вријеме илити перфект      637,   31.96%

Прошло несвршено вријеме илити имперфект        83,     4.16%

Давно прошло вријеме илити плусквамперфект        19,     0.95%

 

 

Као што видимо, аорист је у народним пјесмама далеко најзаступљеније вријеме, има га у просјеку готово двоструко више него ли данас обавезнога "перфекта". На примјер, у познатој пјесми "Почетак буне против дахија" аорист се појављује 174 пута, док на употребу "перфекта" налазимо у 45 примјера. До душе, учестаност прошлих времена је прилично неуједначена, од прегледаних петнаест, у четири је придјевско прошло-садашње вријеме чешће од аориста.

 

Такође, садашње вријеме је веома заступљено, али његова учестаност није праћена. У вези с тим морам напоменути да је због честе немогућности разликовања аориста од садашњега времена у трећем лицу једнине аорист прилично подцијењен односно оштећен (у говору се њих двоје разликују по нагласку, али се у нашем језику нагласци не записују, па с тога настају овакве нејасноће и недоречености). Јер овакви двосмислени примјери нијесу узимани у обзир, односно не бјеху убрајани у аористе него су занемаривани. То утицаше да учестаност аориста у овом истраживању буде мања него што је иначе.

Ево неколиких примјера гдје се не може поуздано утврдити ради ли се о аористу или о садашњем времену:

 

"он обуче свилу и кадифу"

"ту му дође Поцерац Милошу"

"опази га Лазаревић Лука"

 

Такође, морам напоменути да се у извјестном броју нађених примјера такозвани "перфект" не користи у смислу прошлога времена, него у својем основном, придјевском значењу, за клетве, заклетве, и слично, гдје се аорист не може користити. Ево примјера:

 

"ко издао, издало га љето"

"бијело му жито не родило"

"стара њега мајка не виђела"

"њим се мила сестра не заклела!"

 

Овакви примјери јесу урачунати у укупан постотак употребе придјевскога прошло-садашњега времена.

 

 

 

08. Употреба прошлих глаголских времена у надписима на надгробним споменицима

 

Као што већ наведох, један од могућих „прозора“ у прошлост, којим бисмо могли боље сагледати учестаност аориста у предкомунистичком раздобљу у говору нашега народа, представљају надписи на надгробним споменицима.

 

Писма нијесу остала иза свих наших суграђана живјећих у вријеме непосредно пред освајањем власти од Броза и његових присталица. Многи (већина) тада бијаху неписмени, те их нијесу ни писали, а и оно што је било писано а што је остало читаво до данашњих дана, у највећем броју случајева није доступно широј јавности него заборављено чами по кућама.

За разлику од писама, надгробни споменици су шире заступљени, из тога раздобља имају их (или их имаху) већина људи коју су тада живјели. Имају их редовно и писмени и неписмени, и богати и сиромашни. Имају их врло често и војници погинувши далеко од дома, на примјер на Солунском, или на Сремском бојишту, којим се често ни гроба не зна. Врло често споменике на гробљима имају и жртве бројних фашистичких и комунистичких злочина2, убијене и бачене у јаме или у ријеке у току Другога свјетскога рата или послије њега, чија тијела никада нијесу достојно сахрањена. Због тога надгробни споменици чине далеко ширу и уравнотеженију основу неголи лична писма за истраживање расподјеле учестаности прошлих глаголских времена у народном говору нашега становништва. Уједно су надгробни споменици далеко доступнији и приступачнији од писама, лежећих заборављенима по подрума и таванима. Довољно је само обићи гробља по Србији, тамо их има на пријетек.

 

Мој циљ бјеше на основу учестаности прошлих глаголских времена у надписима на надгробним споменицима утврдити је ли доиста аорист био „архаично“ глаголско вријеме у Србији непосредно прије доласка црвене пошасти на власт 1945 г. Тога ради 2019 године спроведох мало, не баш пријатно истраживање надписа на неколиким гробљима. Тежиште мојега истраживања на свим гробљима представљаху споменици подизани у раздобљу 1901-1942, односно надписи на њих, али на неколиким гробљима (не свима) прављах статистику употребе прошлих глаголских времена и на споменицима из времена послије доласка комуниста на власт.

 

У прољеће 2019 прво истражих надписе на двома сеоским гробљима у Шумадији. Прво гробље се налази између села Рамаће и Угљаревца, на југоисточним падинама планине Рудник, двадесетак километара западно од Крагујевца (на њем нађох укупно 67(аор.):16(перф.) примјера у раздобљу 1901-1942, и 45:33 из раздобља послије 1942). Друго гробље се налази десетак километара јужније, смјештено је између села званих „Баре“ и „Љуљаци“, у области горње Груже, у општини Кнић (43:10 прије и 42:23 послије 1943). Убрзо затим прегледах надписе и на гробљу села Велике Моштанице, смјештеном ваздушним правцем петнаестак километара од средишта Београда, ка југозападу (55 : 59 прије и 33:81:2(имп.) послије 1943). Велику Моштаницу одабрах зато што је она прво село од Београда у задатом правцу које је и дан-данас село, односно још није претворено у приградско насеље.

Током љета 2019 истражих надписе и на београдском Новом гробљу, али одвојено по дионицама за богатије грађане (гробнице, на узорку од укупно 5 дионица, 18(аор.):77(перф.):1(давно прошло):3(имперф.) прије, и 9:46:0:1 послије 1943) и за сиромашније (обични земљани гробови, на узорку од 9 дионица, 44:62:0:2 прије, и 50:170:1:2 послије 1943).

Током јесени 2019 прегледах споменике још двају гробаља, прво села Семедража, између Г. Милановца и Чачка, и гробље села Венчана, у општини Аранђеловац. На њих нијесам стигао прегледати споменике израђене послије Другога свјетскога рата, због недостатка времена.

 

Сада ћу дати сликовите исходе за раздобље непосредно прије доласка Броза и његових помагача на власт, па ћу онда писати подробније о њима.

 

 

Као што можемо видјети са слике, аорист на трима јужно-шумадијским гробљима (Рамаћа, Баре и Семедраж) је у огромној надмоћи над тзв. „перфектом“. Преко 80% учешћа од свих примјера употребе прошлих глаголских времена. У четвртом шумадијском селу, али знатно сјевернијем, још при том у близини пријестонице Београда, аорист чини око 48% примјера. У Венчанима, које се налази између, је око 64%. Учестаност аориста на споменицима сиромашнијих грађана сахрањених на београдском Новом гробљу је нешто мања од учестаности у Великој Моштаници, око 40%, али је и ту аорист све само не „архаичан“. Ко ми не вјерује и мисли да лажем, и да намјерно увеличавам учестаност аориста, може сам отићи па бројати као што и ја бројах. Приступ свим гробљима је слободан.

 

На слици се може уочити још нешто, да учестаност аориста расте у смјеру југа. То је иначе позната чињеница из српске дијалектологије.

 

Морам рећи да је учестаност аориста у овом истраживању донекле подцијењена: кривац томе је глаголски облик у једнини „подиже“, врло чест на споменицима, нарочито сеоскима, гдје се не зна ради ли се о аористу или о садашњем времену. Ево примјера са рамаћскога гробља, са гроба мојих прађеда и прабаке Петра и Анке: „Анка супруга подиже спомен мужу и себе“. Због њихове двосмислености и неодређености, овакви облици нијесу узимани у обзир приликом одређивања статистике. У множини се јављају у великом броју како облици аориста („подигоше“, на гробљима рамаћском и баранском их има 22) тако и још чешћи облици  садашњега времена („подижу“).

 

На основу предходнога се може извести главни закључак: аорист је у времену непосредно пред долазак Броза на власт, не „архаично“, него сасвим супротно, изузетно често глаголско вријеме у Србији (макар у дијелу јужно од Саве и Дунава).

 

На надписима споменика виших пријестоничких слојева становништва (гробнице3) учестаност аориста је значајно мања од учестаности на споменицима њихових сиромашнијих (и мање образованих) суграђана, али је и даље аорист далеко од архаична глаголска времена. Ово је други, али изузетно важан исход истраживања надписа на гробљима, о коме ће бити више говора у каснијем дијелу овога рада.

 

Неко би могао рећи да учестаност аориста на надгробним споменицима не одговара учестаности аориста у народном говору. То би дјелимично могло бити тачно. На споменицима се знатно чешће појављују свршени глаголи од несвршених, него што се појављују у обичном, разговорном језику. А познато је да се аорист далеко чешће користи са свршенима него с несвршенима глаголима. Но, на гробљима рамаћском и баранском нађох чак 30 примјера аориста од несвршена глагола живјети/живити: „живе“ (18) или икавски облик „живи“ (12). Примјери: „живе 30 година, погибе 1912“ или „живи 20, умре 1923“. Виђах аористе и од других несвршених глагола, мада у мањем броју.

 

Ипак, аорист је у гружанско-рудничком крају и данас изузетно чест, нарочито међу старијима, мада данас свакако више није најчешће прошло глаголско вријеме, чак ни са свршенима глаголима (захваљујући комунистичкој политици сузбијања употребе аориста). Тешко можете с неким од мјештана поразговарати десетак минута, а да не чујете бар један аорист (а обично се чује више њих). Неријетко се чују аористи и од несвршених глагола. Тамо сам врло често, па знам. Понављам да у опису особина гружанскога говора из 1969 године наш језикословац Игрутин Стевовић наводи да је аорист веома чест. На основу тога, јасно је да не може бити велика раскорака у учестаности аориста у надписима на надгробним споменицима и у обичном разговорном језику, бар што се тиче гружанско-рудничкога краја.

На гробљима рамаћском и баранском нађох 18 примјерака аориста и само један перфект („поживио је“) у раздобљу од прије 1901 године.

 

Занимљиво је да су нађени глаголски облици врло разноврсни, нарочито на сеоским гробљима. Тако имамо књижевне облике „умрла“, „живео“ али и „умрела“, „живио“ и „живијо“, „поживио“, „поживила“, затим имамо облике аориста „поживе“, али и нешто ређе икавски „поживи“, затим облике аориста „погину“, поред чешћега облика „погибе“. Поред облика тзв. перфекта погинуо“ јавља се и облик „погино“. Од глагола „нестати“ на споменицима несталим ратницима гружанско-рудничкога краја нађох три примјера, с трима различитима облицима: два (различита) аориста „неста“ и „нестаде“ и перфект „нестао“. На надписима споменика виших слојева београдскога Новога гробља не налажах оваквих разноликости. Ту мање више све бјеше у складу с књижевним језиком.

 

На крају дајем на слици постотке прошлих глаголских времена у раздобљу од 1943 па до данас. На свим гробљима је примјетан пад учестаности аориста у односу на раздобље 1901-1942.

 

09. Употреба аориста у српском језику до 1945. године

 

И од настанка савремене српске државе у 19. вијеку аорист је све до 1945. године био несумњиво најчешће прошло глаголско вријеме са свршенима глаголима у народном говору на подручју Србије, јужно од Саве и Дунава, у Црној Гори и Херцеговини такође. Аорист је у Војводини свакако био у употреби, мада није био најчешће коришћено прошло вријеме. Док међу Србима у Босни, Славонији, Далмацији и Хрватској не знамо је ли био најчешће прошло вријеме, мада га је и тамо свакако било, негдје више, негдје мање. Све у свем, прије доласка Броза на власт аорист је био чест у већини српских нарјечја, док је у осталима био заступљен бар у некој мјери (нијесам успио пронаћи податке нити за једно српско нарјечје да је у њем аорист био изгубљен).

Као примјер народнога говора наводим запис усменога приповиједања Петра Јокића из Тополе о Првом српском устанку, дословно (ријеч по ријеч) записано 1851-52 Миланом Ђ. Милићевићем. Петар Јокић (1779-1852) бијаше сељак из Тополе, саборац и човјек од повјерења нашега Вожда Карађорђа. Усмено свједочење је записано непосредно пред крајем Јокићева живота како би се сачувале од заборава многе појединости Првога устанка, у које је Јокић био упућен, будући веома близким сарадником нашега Вожда.

Статистику употребе одрадих посебно за првих 13 страна записа, пошто на њих Јокић углавном говори оно што није доживио него што је чуо од других, највише од Карађорђа. Рецимо о рођењу Карађорђеву (Јокић је од њега доста млађи), или о Карађорђевим доживљајима у Срему или по Шумадији од прије устанка, чему Јокић не бијаше присуствовао. Наредних 55 страна садрже његова сјећања на догађаје из 1804 и 1805 којим је углавном лично присуствовао, те њихову статистику дајем посебно. Посљедње 21 страницу не обрадих, јер Јокић ту већином само наводи имена учесника устанка.

Као што видимо на слици, с искљученим садашњим временом, аорист је у укупном збиру (61.14%) далеко чешћи од тзв. перфекта (35.86%). А ако бисмо гледали само свршене глаголе, аорист је ту готово три пута чешћи од њега. Примјетно је (и очекивано) да у првом, недоживљеном дијелу, аорист није нарочито чест (само око 4%), али ни перфект ту није најчешће глаголско вријеме него је – садашње од свршених глагола у независном положају. Као што видимо, човјек из народа тзв. перфект свршених глагола није осјећао ништа више „прошлим“ него ли садашње вријеме. Напротив.

С друге стране, у другом (углавном доживљеном) дијелу, аорист је појединачно најчешће глаголско вријеме, док је перфект тек на трећем мјесту (послије садашњега).

Али, суштина овдје није у постотцима учешћа, него у значењу глаголских времена. У овом дјелу се јасно види да у језику обична тадашњега српскога сељака у највећем броју случајева аорист и перфект свршених глагола нијесу замјенљиви: док се аорист највећим дијелом користи за доживљене радње, перфект свршених глагола већином служи навођењу стања (без обзира је ли доживљено или недоживљено) у прошлости, а у мањем обиму и навођењу недоживљених радњи (обично у зависним реченицама, попут "Кажу нам да су они отишли тамо..."). С друге стране, за навођење недоживљених радњи се најчешће користи садашње вријеме, далеко чешће него ли перфект свршених глагола.

 

Што се тиче аориста у званичној и у јавној употреби, ту је стање већ прилично другачије, још од времена двају српских устанака, почетком 19-га вијека. У службеној пријеписци књаза Милоша Обреновића и његових подчињених, аориста има, али није нарочито чест, тек око 10% (у неколико десетина писама службене пријеписке које прегледах, из 1820-тих година). Од тада, па све до данашњега дана, перфект надмоћно влада у званичној и службеној употреби, исто као и у новинама. За шта је изгледа погоднији, будући да се чини хладнијим, извјештаченијим и сухопарнијим од других глаголских времена. И влада не само у Кнежевини/Краљевини Србији, него и у Кнежевини а потом Краљевини Црној Гори. Свуда се запажа значајно мање учешће аориста у званичној и јавној употреби, него што је учешће аориста у народном говору.

Као што већ поменух у предходном одјељку, учешће аориста на београдском Новом гробљу у истом раздобљу (1901-1942), је знатно мање на гробницама (18%, гдје се сахрањују виши, односно утицајнији, богатији и образованији слојеви друштва), од учешћа на споменицима сиромашнијих (односно мање образованих) слојева становништва (40%). Мислим да је главни узрок овоме образовање, а потом споредни утицај језика новина, односно службенога језика државне управе, гдје је аорист, иако присутан, био мање учестао него у говору обичнога народа.

 

Поставља се онда питање, због чега је још прије настанка Југославије перфект у службеној и  јавној употреби, и у Србији и у Црној Гори, почео истискивати аорист, толико често вријеме у говору велике већине народа? Моје мишљење је да је за то одговоран утицај говора виших слојева Срба из Војводине. Наиме, током 19-га вијека (од почетка Првога српскога устанка 1804), али и почетком 20-га, Срби из Војводине, знатно образованији од својих сународника јужно од Саве и Дунава, помажу својој сабраћи у образовању, државној управи, итд. Они често у Србији постају прво писари, а потом и службеници, новинари, министри у влади, професори у школама, и на своју сабраћу  јужно од Саве и Дунава преносе, поред утицаја славјаносербскога језика, и друге језичке утицаје, у које спада и пренаглашена употреба перфекта у односу на аорист. И тако, политичари, службеници, новинари, и наставно особље родом из Србије, угледајући се на образоване Србе из Војводине, чији говор сматрају отменијим од сопственога, несвјесно почињу и сами потискивати аорист замјењујући га перфектом. Савршен примјер за то представља Вук Стефановић-Караџић, у чијим је списима, а нарочито у пријеписци, аорист врло риједак. Што је у потпуном раскораку с чињеницом да је учешће аориста у народним пјесмама Вуком сакупљаним готово двотрећинско. А нарочито је у нескладу с чињеницом да је аорист у говору његова села Тршића и доста касније био изузетно чест, о чем свједочи Павле Ивић 1959 године. Толико о искрености његова залагања за „народни језик“.

 

Посебно је питање, зашто је аорист већ тада био постао ређи међу вишим слојевима Срба у Војводини. Сада можемо само нагађати: утицај славјаносербскога језика (односно утицај рускога, у којем аориста већ не бјеше имало), утицај њемачкога (гдје је перфект већ био потиснуо претерит – који одговара нашему аористу), утицај хрватских нарјечја (углавном без аориста), или можда опет утицај образовања? Одговор на ово питање захтијева додатна истраживања.

 

Ипак, аорист је имао своје мјесто и у званичној и у јавној употреби. Редовно се среће у разним службеним списима, рецимо у ратним извештајима, упоредо с придјевским садашње-прошлим временом.

 

Ево примјера из званичнога борбенога извјештаја из српско-турскога рата 1878. године.

"Било је већ свануло, а борба се код заилазећих одељења још не отпоче; међу тим магла на врх Балкана, као обично густа, сакриваше и једне и друге трупе. Тачно у 7 и 1/2 чу се прва пушка на десном крилу, и одмах се осу ватра на левој страни уз бојни усклик свију трупа... и чим су топови нови положај заузели и 8 метака избацили, захори се "ура" и са свију страна беше произведен јуриш који Турци не дочекаше, већ низ брдо у противном правцу а ка Белграџику нагоше колико их ноге ношаху. " Као што видимо, у кратком изводу се могу видјети сва четири прошла времена нашега језика. А не само једно.

 

Ево дијела из Објаве Књаза Милана Обреновића српскоме народу од 10. августа 1878-е године, поводом завршетка рата са Турском. Службеније употребе аориста од ове не може бити.

 

"Ма да се ви још не бесте ни одморили од тешке неравне борбе, коју први пут водисмо, у савезу с нашом црногорском браћом, против велике отоманске царевине; ма да се још не бесте ни опоравили од големих жртава, које тада поднесмо, - ви се ипак одазвасте позиву свога владаоца, као достојни потомци својих славних предака.

Борећи се и против непријатеља, оружјем свагда, а бројем често надмоћнијег, и против љуте зиме која тада владаше, ви освајасте јаке градове и непроходне кланце, које непријатељ беше посео. Више хиљада непријатељских војника падоше у наше руке..."

Као што видимо, ни Књаз (касније Краљ) Милан Обреновић се није устезао од употребе свих некумровачких прошлих времена, у горњем примјеру можемо видјети како аорист, тако и имперфект и давно прошло вријеме.

 

Исто тако је и војвода Степа Степановић, иначе рођен у Кумодражу, сада београдском насељу, често користио аорист у службеној пријеписци. Ево примјера из његовога ратнога извјештаја: "Држање војника у овој борби може се рећи да је било сјајно, јер кроз унакрсну ватру на чистини, без икаквог заклона, показаше дивну издржљивост.". Или "...а ја продужих према бојници одакле су густи ројеви наших трупа узмицали назад.".

 

Аорист је прилично чест и у званичним извјештајима о раду Народне скупштине, објављиваним у службеним новинама Краљевине Србије. Ево исјечака таквога извјештаја, од 11-га децембра 1890 године, у којем је издвојен само дио коришћених аориста: „Подпредседник отвори седницу, позва Скупштину,... прочита протокол, који би примљен... Подпредседник закључи седницу, а другу заказа за...“.

 

Имах прилике погледати старе бройеве дневних новина "Политике", из 1912. и 1913. године. Први утисак је да придјевско садашње-прошло вријеме преовлађује (у данашњим новинама се само оно може наћи), нарочито у чланцима с вијестима писаним у самом уредништву (што и не чуди много, јер се најчешће ради о недоживљеним догађајима). Али се такође може наћи и аорист. На примјер "... Доцкан увече лопов је ушао у стан Томе Поповића, али га он примети и нада дреку. Лопов је побегао.". У предходном примјеру имамо два "перфекта" и два аориста.

 

Аорист се нарочито често појављује у чланцима писаним извјештачима, са лица мјеста. Шта више, постојање или непостојање аориста у чланку је обично најбољи начин да се утврди, је ли чланак писан самим очевидцем или учесником, или је писан неочевидцем, далеко од мјеста догађаја (у уредништву "Политике" у Београду). Ево примјера из Качаника, од 21. октобра 1912, од извјештача Политике са ратишта Првога Балканскога рата против Турске. "Представници турске власти саопштише нам да су се сви Арнаути предали, и најавише, да се покоравају српској војсци и постају поданици краља Петра." Или "Арнаутске пушке престадоше за један тренут. После неколико минута опет осуше плотун. Наша артиљерија осу пуну ватру." Уз то, када сами извјештачи са бојишта говоре о догађајима којим нијесу присуствовали, него о којим су их други извјестили, онда пишу искључиво одговарајућим, придјевским садашње-прошлим временом.

Ево таквога примјера: "Рекоше ми да су се у те куће били затворили Арнаути, који су сипали танад као град на српске трупе. Једна чета комита опколила их је, успузала се до прозора и почела... "

Као што видимо на основу неколиких примјера, људи су и тада имали савршен осјећај за значење прошлих глаголских времена.

Такође, у тадашњој "Политици" се аористи врло често користе у вицевима (који су често били објављивани), и наравно у књижевним дјелима која су била објављивана у наставцима.

 

Слика и прилика употребе аориста у народном говору предброзовске Србије се може видјети у филму "Марш на Дрину" из 1964. године, у којем наши војници, како сељаци тако и варошани, па и поједини официри на челу с ђенералом Степом, у значајној мјери користе аорист за описивање доживљених догађаја (без обзира на временску удаљеност). Тако имамо примјер необразована војника-варошанина Јанаћија, у којега је учестаност аориста чак 51.16% (22 од 43), и мајора Курсулу с 34.15% (14 од 41). То је управо онакво стање какво се и данас (2018) може чути међу нашима најстаријима сународницима, рођенима 1930- и неке године, прије свега међу онима што живе на селу. С друге стране су у филму београдска господа банкари приказани као првенствени употребитељи придјевскога садашње-прошлога времена, мада се и њима омачињаше по који аорист, али ограничен само за догађаје непосредно пред тренутком говора. Исто тако два официра уопште не користе аорист (пуковник, 0 од 13) и подпоручник-професор (0 од 9). Као што видимо, и у овом филму је осјетан образац: више образовања – мање аориста, какав редитељи филма смјештају и у оквир 1914 године. Који и није далеко од истине.

У филму се појављују и неколике псовке, међу њима и "Дрино, *бем ти..." што потврђује закључак да је од побједе комунизма аорист дозвољен само тамо гдје је дозвољена псовка.

 

На слици испод можете видјети званичан судски записник из 1936, само пет година прије напада нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију. Запис је из срескога суда града Крагујевца. На слици можете видјети три глагола у аористу (подвучене црвеним), и сва три указују на доживљене радње виђене у судници. Све друге радње споменуте у записнику су у перфекту, јер нијесу доживљене судским биљежником. Послије комунистичкога преузимања власти, аорист се тешко може видјети у судским записницима.