Настанак диглосийе прошлих глаголских врѣмена у србском йезику

како србски аорист би замѣњен руским перфектом

Прѣ него што пређемо на узроке диглосийе прошлих глаголских врѣмена у србском йезику, добро би било обяснити поям койи ова страна рѣч представља. Пошто вѣруйем да великой већини наших људи нѣйе познат поям „диглосийе“.

Рѣч „диглосия“ потиче од грчке рѣчи „διγλωσσία” коя значи „двойезичйе“. На нашой Википедийи поям Диглосийе се од прилике обяшњава овако:

Диглосия йе поява да у истом друштву постойе два блиско повезана йезика, йедан са високим угледом, койи користи Влада и койи се користи у званичной употреби (државна управа, школство, новине, и остала явна гласила), и други йезик, без угледа, койи йе уобичайен говорни (односно прост народни) йезик.

Ево и првога примѣра, на саврѣменом „ниском“ (народном) йезику наше диглосийе.

"Кад йе грануло пролеће тифус йе уватио, помре много, нестаде ноћу, поцрка од глади од зиме, пролеће грану, издаде се наредба да се враћамо за Србийу. Рачић нас напусти и побеже од нас, остаде командант корпуса Воя Туфегџић койи нас йе довео на Деветак код Калиновика. У Деветаку удари бацач и рани Войу у руку."1

Ево истога примѣра, али преведена на „високи“ йезик наше диглосийе.

"Кад йе грануло пролеће тифус йе ухватио, помрло йе много, нестало йе ноћу, поцркало йе од глади од зиме, пролеће йе грануло, издала се наредба да се враћамо за Србийу. Рачић нас йе напустио и побегао од нас, остао йе командант корпуса Воя Туфегџић койи нас йе довео на Деветак код Калиновика. У Деветаку йе ударио бацач и ранио Войу у руку."

Пошто у „високом“ йезику наше диглосийе аорист постойи само на папиру, ово народно глаголско врѣме се приликом записивања усмених изява грађана (на примѣр у новинарству, у судству...) обично избацуйе и замѣњуйе службеним прошлим глаголским врѣменом – перфектом. То управо можемо видѣти на предходном примѣру.

Док йе „високи“ йезик широм Србийе прилично уйедначен и йедноличан, „ниски“ односно народни йезик йе веома разнолик, разликуйе се од града до града, од села до села, па чак унутар истих градова можемо имати одређених разлика између разних предграђа или разних градских четврти. Иначе, разлика између „високога“ йезика и „нискога“ йезика ма койе средине у Србийи (и другдѣ гдѣ се говори нашим йезиком) се найбоље уочава управо у устройству прошлих глаголских врѣмена. Док йе устройство прошлих глаголских врѣмена нашега „високога“ йезика преузето из рускога йезика посрѣдством славеносербскога йезика (суштински йе пресликано из рускога у србски) и садржи само „перфекат“ (илити такозвано „прошло врѣме“, како се он назива у нашем данашњем школству), народни говори нашега йезика (односно нарѣчя) садрже йош нека глаголска врѣмена, од койих су найважнийи и найраспрострањенийи аорист и йош йедно безимено глаголско врѣме (койе я обично називам „претеритом“), о койем ће више рѣчи бити каснийе у овом раду.

Ево сада примѣра диглосийе устройства прошлих врѣмена из града Врања, како говори народ у слободном говору, наспрам изява Врањанаца записаних у Врањских новинах.

Као што видимо, народна глаголска врѣмена, аорист, имперфект и йош нека, коя су у говорих Врања и Власотинца сасвим обична у „ниском“ йезику, приликом превођења на „високи“ йезик мѣстних новина на волшебан начин нестайу и бивайу замѣњена перфектом. Мање-више исто се догађа и другдѣ по Србийи.2

А сада употрѣба глаголских врѣмена на споменицих неколиких гробаља у Србийи, у раздобљу од 1901-1942.

Као што видимо, аорист йе найчешће коришћено прошло глаголско врѣме на надгробних споменицих сеоских гробаља у врѣмену непосрѣдно пред долазак комуниста на власт. На већини обрађених гробаља учешће аориста премашуйе 70%. Али йе у исто врѣме на београдском Новом гробљу перфекат чешћи. На истом гробљу се може видѣти значайна разлика у учешћу аориста на споменицих богатийих и сиромашнийих грађана (код койих га има знатно више). Шта нам то говори? Да йе диглосия постояла и прѣ доласка комуниста на власт, и да йе аорист био знатно мање заступљен у говору имућнийих, односно образованийих грађана. Како онда дође до тога да перфекат постане главно прошло глаголско врѣме образованих, а аорист мање образованих (односно сиромашнийих)? Одговор слѣди у наредном одѣљку.

01. Корѣни диглосийе устройства прошлих врѣмена

Почетком 18-га вѣка у тадашњем Аустрийском Царству, на подручйу данашње Войводине (и нешто шире) живи знатан брой Срба. Али, они трпе притисак власти, прѣ свега вѣрски. Аустрия им не дозвољава печатати књиге на свойем йезику, у нади да ће их тако приморати прихватити католичке књиге, и тако лакше покатоличити. Срби из йужне Угарске, предвођени митрополитом Мойсийем Петровићем, се онда обрате рускоме цару, молећи га да им пошаље књиге из койих би могла учити њихова дѣца. Руси се молби одазову 1726-е, шаљући не само велики брой књига, него и саме учитеље койи отварайу прве школе за србску дѣцу. То чине и током наредних година, када стижу додатни учитељи и књиге. Наравно, с рускими књигами и учитељи стижу и йезици рускословенски (руско издање старословенскога, односно староруски), али и тадашњи саврѣмени руски йезик. На тай начин, йезик Срба йужне Угарске долази под снажан утицай рускога йезика (како рѣчнички, тако и граматички). Руски утицай бѣше толико як да йе први србски буквар из 1767 г. (од сачиниоца Захария Стефановића Орфелина) написан поглавито руским йезиком, уз дѣо садржая на рускословенском (молитве Господње) и славеносербском (само на крайу буквара, гдѣ се говори о рачуну и земљопису). Све ће то убрзо у виших, образованийих слойева Срба у Угарской довести до тежње да се србско устройство прошлих глаголских врѣмена (наймање пет глаголских врѣмена) замѣни руским устройством истих (у койем постойи само „перфекат“). Што се прѣ свега одражава у школской и у црквеной управи, али и у књижевности. Потом и у новинарству, с появом првих србских новина током 1790-их година.

У другой половини 18-га вѣка настайе славеносербски йезик, под койим се подразумѣва произвољна мѣшавина народнога србскога, рускога, рускословенскога и србскословенскога3. Његовим оснивачем се сматра Захарийе Стефановић Орфелин. Име йезика (и народа) Орфелин преузима од дѣла грофа Ђорђа Бранковића4 "Хронике словено-срьбьске", прилагодивши га гласовним законитостим рускога йезика, те име постайе "славено-сербски". Граматику не преузима од њега, те перфекта, койи йе у дѣлу грофа Бранковића међу глаголскими облики за описивање прошлих радњи заступљен с мање од 2%, у дѣлих Орфелина писаних 60-так година каснийе на новоствореном славено-сербском йезику има више од 99%.

Ево неколиких примѣра славеносербскога йезика:

„Не буду научити нѣмецки йазик„ -„Зачто?„ -„Неймам памяствование.“

„Буду с ними товаришити, поне и сам есам того миловник.“

„Я слишал, да Княз Н. нѣкойу опредѣлену цену тому поставил, кои изобрѣтителя издати будет.“ (све предходни примѣри су из књиге „Сербски нѣмецки разговори“, из 1793-е године)

„Међу тим у едан час и скорейше сва се фамилиа собрала, очи всѣх управлѣне биле на лице Отца, и отац по малом отдохновениу започео говорити следуйушћим образом...“ (из књиге „Откровение Америки“, 1809)

„Учитель изшел единожди со ученики своими на рекреацийу, и видѣл между прочими малаго Петра, кои игратися нехотѣл, но замишлен по странѣ ходил.“ (ово йе из школскога Буквара из 1793-е године)

Утицай рускога йезика у горњих примѣрих йе очигледан. Примѣра ће бити много више у петой глави.

С обзиром да йе славеносербски осмишљен првѣнствено по узору на руски йезик (а не на народни србски), не трѣба нас чудити да йе и устройство прошлих глаголских врѣмена Орфелин преузео из рускога йезика. Орфелин прихватањем рускога устройства одбацуйе аорист, али и остала прошла врѣмена. Тако настайе поява избѣгавања аориста, и претѣране употрѣбе (рускога) перфекта (у койем нема помоћнога глагола). Овакав йезик Николай Лазаревић (наш први преводилац „Робинсона Круса“ из 1799-е) назива „вишим штилусом“5 („stil-ом“), док йе наравно народни („прости“) србски йезик (койи садржи и аорист), „нижи штилус“, и самим тим непожељан у виших слойевих Срба у Угарской. На жалост, такво стање, с „вишим“ (порусовљеним) и „нижим“ (народним србским) йезичким stil-ом, оста све до данас.

Угледање на руски йезик као узор нѣйе обогатило граматику нашега йезика, односно у наш йезик из рускога не бѣше преузета нийедна нова особина койе у нашем йезику не бѣше било. На жалост, угледање на руску граматику доведе само до осиромашивања устройства нашега йезика, и не само везано за прошла глаголска врѣмена. Руски утицай доводи и до слабљења и постепена губљења зватељнога падежа ("Хей, Мария!" умѣсто народнога, односно „сељачкога“ "Хей, Марийо!"), и до появе крњега перфекта у високом йезику, нарочито у трећем лицу йеднине повратних глагола ("он се уморио" умѣсто "он йе се уморио").

Напомињем да овай рад нѣйе написан из разлога нетрпѣљивости према рускоме народу нити према рускоме йезику. Русе сматрам братским народом, а њихов йезик величанственим, койим су написана велика дѣла. Али сматрам да непостояње аориста у саврѣменом руском йезику нипошто нѣйе разлог за прогањање истога из нашега йезика. И сматрам да су аорист и имперфект врѣдни нѣговања и чувања.

Сада ћу покушати приказати стање прошлих глаголских врѣмена у йезику Срба из йужне Угарске (односно Аустрийскога Царства) током 18-га вѣка на примѣрих неколиких писаца, и на примѣру србских новина. Неки од њих писаху на народном србском йезику, а неки на славеносербском.

На горњой слици су приказане статистике употрѣбе прошлих глаголских врѣмена у неколиких књижевних дѣлих Срба из Угарске, али и у србских новинах из година 1793-94. Дѣла нѣсу поређана по годинах настанка, него по граматичком утицайу рускога йезика, койи расте наниже. Као што видимо на слици, што йе граматички утицай рускога йезика већи, то йе аориста мање, а перфекта више (с изузетком „Плача Сербии“). Што йе сасвим разумљиво и очекивано, йер у тадашњем (и садашњем) руском йезику, осим перфекта, нема других прошлих врѣмена.

На предходной слици се може видѣти однос употрѣбе свршенога аориста6 (наранџасто) и употрѣбе руских граматичких облика7 (љубичасто), на истом скупу књижевних дѣла. И овдѣ се ясно види, што йе рускога граматичкога утицая више (расте с лѣва надесно), то йе аориста мање. Йер га у руском йезику нема.

На основу оваквих статистика се лако може одредити чинилац повезаности двѣйу поява, употрѣбе свршенога аориста и употрѣбе руских граматичких облика у горњем скупу књижевних дѣла. То йе брой 0.2147, илити 1 / 4.567. Пошто йе добийени чинилац мањи од 1, овдѣ се ради о обрнутой повезаности (што йе йедне появе мање, друге йе више). Што се ясно види на другой слици.

Исто тако се може одредити и одговарайући чинилац повезаности употрѣбе свршенога перфекта и употрѣбе руских граматичких облика у горњем скупу књижевних дѣла. Овога пута йе добийени чинилац (1.7598) већи од 1, па се ради о непосрѣдной повезаности (што йе руских граматичких утицая више у дѣлу, више йе и перфекта).

На исти начин се могу израчунати и чиниоци зависности употрѣбе свршених аориста и перфеката с бройем руских рѣчи у свакоме дѣлу. Тако се добия чинилац повезаности употрѣбе свршенога аориста и употрѣбе руских рѣчи од 0.276, илити 1 / 3.6197. Док се за чинилац повезаности употрѣбе свршенога перфекта и употрѣбе руских рѣчи добия 1.4266. Као што видимо, врѣдности чинилаца зависности су овдѣ блаже (ближе йединици), али йе и даље примѣтно постояње исте тежње: из већега учешћа руских рѣчи слѣди мање свршених аориста а више перфеката.

У петом поглављу ћу опису свакога од наведених радова посветити нешто простора и врѣмена. Тамо ћемо видѣти да йе Захарийе Стефановић Орфелин, као творац славеносербскога йезика, човѣк койи йе из рускога йезика преузео устройство прошлих врѣмена, односно створио садашње стање високога йезика у Срба, бар што се тиче прошлих глаголских врѣмена.

02. Ширење диглосийе на Србийу йужно од Саве и Дунава

Од почетка Првога србскога устанка 1804-е године, у Србийу стижу бройни Срби из Аустроугарскога Царства, међу њима и Доситей Обрадовић. Они помажу стварање првих државних установа устаничке Србийе, будући да йе найвећи брой Срба из Отоманскога Царства био неписмен. Међу њими нарочито бияху бройни писари, неопходни за вођење државне управе. С њими, наравно, стиже и славеносербски йезик, койи убрзо постайе йезик преписке устаничкога руководства и йезик државне управе.9 Он ће опстати све до касних 1860-тих година, када његов утицай веома слаби; али кроз диглосийу устройства прошлих глаголских врѣмена његово наслѣђе опстайе све до данас.10

Редовна поява бѣше да државни службеници (родом из Србийе йужно од Саве и Дунава) започну свой рад у државной управи пишући службену преписку и списе на „простом“ йезику, а онда врѣменом науче „како трѣба“ и постепено прелазе на високи, односно на славеносербски йезик. Одличан примѣр тога йе Аранђел Милосављевић, дугогодишњи високи државни чиновник у Ягодини. Ево његова писма књазу Милошу из 1822-е године, у койем нема ни трага било каквоме рускоме утицайу. Самим тим, ово писмо йе пуно аориста и имперфекта, тамо гдѣ описуйе радње койе йе лично доживѣо.

“Ја ваш покорни слуга не пропуштам вама покорно јавити како ономад дођоше 8 Арнаута из Голак ишту да иду у Београд. Ја им потражи(х) тескеру нису имали врати(х) ги натраг. Они отишли у Ћуприји казали ћуприском војводе и бинбаше како смо иј вратили натраг зашто нису имали тескеру. Ондак дали им тескеру војвода и бинбаша ћуприски јучер па дођоше код јагодинског војводе и он искаше ди и пусти, ја не дадо(х) но их па натраг врати(с)мо.”

А сада његово писмо књазу Милошу из 1837-е године, не на народном йезику него на мѣшавини нашега и рускога йезика (руске рѣчи су означене црвеним, србске зеленим, а оне койе могу бити и йедан и други, црним). Наравно, аориста и имперфекта више нема.

"Сви житељи с глубочајшим страхопочитанијем светли скут љубећи, всеподанејше благодаре Вашој Светлости на књажеском поздраву и отеческом о њима попеченију и сва је варош као наново оживела сад известивши се да је Ваша Светлост имала заповест издати, да спутник г. доктора Нађа, латов Коста Јовановић у Јагодину поврати се"

Како бих математички потврдио повезаност утицая рускога йезика и нестанка простих прошлих глаголских врѣмена у високом йезику у врѣме владавине Милоша Обреновића, обрадих сва писма (укупно 149 их) из књиге „Ягодинска Нахия 1815 - 1823“, издате Историйским архивом из Ягодине. На основу статистика свих писама (за свако писмо одредих брой глагола у перфекту, брой глагола у аористу или имперфекту, брой руских рѣчи, и укупан брой рѣчи), израчунах чинилац повезаности употрѣбе аориста (и имперфекта) с употрѣбом руских рѣчи, и чинилац повезаности употрѣбе перфекта такође с употрѣбом руских рѣчи. За прву врѣдност добих 0.43 (мањи йе од 1, значи обрнута повезаност!), што значи да у просѣку више руских рѣчи у писму значи мање аориста. За другу врѣдност добих 1.11 (већи йе од 1, значи непосрѣдна повезаност), што значи да у просѣку више руских рѣчи у писму значи више перфекта.

Образац за рачунање чиниоца повезаности употрѣбе аориста (и имперфекта) с употрѣбом руских рѣчи11 йе истовѣтан као горе коришћени за войвођанска књижевна дѣла у 18-ом вѣку.

Статистика се може сагледати и на другачийи начин. Од 57 писама у койих се явља бар йедан аорист (или имперфект), руски утицайи се явљайу у 20 писама или у 35.09%. Док се од 109 писама у койих се явља бар йедан перфекат, руски утицайи явљайу у 57 или у 52.3%.

Затим проучих шест бройева „Новина србских“ из Крагуйевца12 из 1834-е године и йедан брой из 1837-е. Руске рѣчи су бройне, на примѣр „кромѣ“, „число“, „действително“, „полза“, „уштрб“, „художество“, „восторг“, „движение“ итд. Поред чисто руских рѣчи, примѣтне су и рѣчи с очигледним руским гласовним и граматичким утицайем, рецимо „отечество“, „сохранение“, „посланичество“, „заступнически“, „римокатолически“, „возможно“, „обхождение“, „перви“, итд.

Обзиром на прилично як утицай рускога йезика, не трѣба много чудити што у седам проучених бройева новина имамо само по йедан аорист („новине писаше“) и имперфект („чиняше се“). И то йе све, поред неколиких стотина перфеката. Запазимо да йе и йедини употрѣбљени аорист не од свршена глагола (за шта се аорист найчешће користи у нашем йезику), него од несвршена. А погодних мѣста за широку употрѣбу аориста у обрађених новинских бройевих има доста, йер има доста приповѣдања, међу њима и гдѣ се описуйу доживљене радње, рецимо дочек књаза Милоша у Крагуйевцу януара 1834, затим опис свѣчаности и позоришне представе у Крагуйевцу из фебруара 1834-е, или опис Милошеве посѣте Београду из септембра 1834-е и свадбе. Све йе то приповѣдано и описивано искључиво перфектом, иако йе доживљено приповѣдачем, односно новинарем. И у бройних прѣводих из нѣмачких и аустрийских новина, нѣмачки претерит нигдѣ нѣйе прѣвођен нашим аористом, него перфектом (и понегдѣ нашим претеритом, то йест садашњим врѣменом свршених глагола). Самим тим, имамо потпуни несклад йезика крагуйевачких (званичних државних и књажевских) новина, и говора народа у Крагуйевцу и Књажеству сербском уопште. Док йе у новинах аорист готово непостойећи, у народном говору йе са свршенима глаголима основно и найчешће прошло глаголско врѣме. Диглосия глаголских врѣмена у пуном обиму.

С друге стране, народне пѣсме дайу сасвим другачийу слику. Ево статистике случайнога узорка од 15 пѣсама из збирке Вука Караџића.

Ево и другога примѣра народнога йезика, записана приповѣдања Карађорђева земљака и саборца Петра Йокића из Тополе, у койем нема утицая славеносербскога йезика. Као што видимо, аорист се углавном користи у дѣлу гдѣ се приповѣда о доживљених догађайих, док йе претерит главни у дѣлу гдѣ Йокић приповѣда оно што йе чуо од самога Карађорђа, а што нѣйе лично доживѣо. Перфекат йе овдѣ сасвим споредно врѣме, тек треће по учестаности. А нѣйе главно врѣме чак ни у недоживљеном дѣлу.13

„Станойе (Главаш) седи и момци му брийу главу, а њега ранили: обийена му кост темена.

Обрияше га. Посуше балсамом, метуше мелем, па завише.“

Крайем 1860-их година (1867) србска држава званично одбацуйе славеносербски йезик, и прелази на народни србски. Найвећи брой руских рѣчи бива одбачен (неке ипак опстайу, рецимо „књаз, житељ“), и бива замѣњен или нашима рѣчима, или рѣчима из западних йезика, из францускога, нѣмачкога, латинскога или енглескога. Али, руско устройство прошлих глаголских врѣмена у државной управи опстайе те перфекат и даље остайе нешто попут службенога прошлога врѣмена. Разлог йе што йе (презент-)перфект у народном йезику и до тада постояо, до душе као споредно врѣме и више везано за садашњост него ли за прошлост, те га нико нѣйе доживљавао као нешто страно и искључиво руско.

Значи, држава и даље за вођење државних и управних послова аорист (и имперфект) користи мало или нимало. Али их користи при обраћању народу, како би йе народ боље разумѣо. Ево на примѣр обяве књаза Милана Обреновића србскоме народу од 10. августа 1878-е године, поводом завршетка рата са Турском:

"Ма да се ви йош не бесте ни одморили од тешке неравне борбе, койу први пут водисмо, у савезу с нашом црногорском браћом, против велике отоманске царевине; ма да се йош не бесте ни опоравили од големих жртава, койе тада поднесмо, - ви се ипак одазвасте позиву свога владаоца, као достойни потомци свойих славних предака.

Борећи се и против неприятеља, оружйем свагда, а бройем често надмоћнийег, и против љуте зиме коя тада владаше, ви осваясте яке градове и непроходне кланце, койе неприятељ беше посео. Више хиљада неприятељских войника падоше у наше руке..."

Ево и извода из обяве краља Петра Карађорђевића од 8-га йула 1913-е године:

„Бугари, наша браћа по крви и вери, наши савезници, заратише на нас, без обяве рата. Пролише крв свойе браће, свойих савезника и нечовечно побише рањенике. Расекоше мачем савезни уговор и уништише приятељство и братство...“

Аорист у Кнежевини Србийи и даље остайе основно глаголско врѣме са свршенима глаголима у говору народа, нарочито на селу и међу мање образованима слойевима становништва. Самим тим, аорист (уз имперфект) и даље неспорно влада у књижевности. Док перфекат има већу учестаност међу боље образованим слойевима, нарочито у прѣстоници Београду, гдѣ йе утицай високога (службенога) йезика био найячи.

Аорист и имперфект су до прѣ комунистичке найезде веома заступљени и у историйских књигах:

Морам напоменути да се широка употрѣба аориста и имперфекта (али и претерита – садашњега врѣмена свршених глагола у приповѣдању) не односи само на опште повѣстне књиге намѣњене широкоме читалаштву. Имах прилике прегледати четири школска учбеника повѣсти из врѣмена Краљевине Йугославийе, и у свих њих проста прошла врѣмена су заступљена у изузетно великой мѣри.

Ево краткога извода из „Историйе за Први разред више народне школе у Краљевини Йугославийи“, од сачинитеља Милана А. Костића и Владе К. Петровића, издате 1939 године, са стране 74.

„Настанивши се овде, Маџари уђоше међу Словене као неки клин те тако одвојише јужне Словене од источних и западних. Њихово нападање и пљачкање околних народа трајаше скоро педесет година, све до године 955, када их Немци и Чеси потукоше код Аугзбурга. Тада они престадоше са пљачкањем.“

Послѣ 1860-тих година, када коначно би одбачен славеносербски йезик, аорист се дѣлимично враћа у йезик србскога новинарства, али никада у оной мѣри у койой он бияше заступљен у народу. Заступљеност аориста у новинах бѣше негдѣ између службене употрѣбе у државной управи (гдѣ га готово нѣйе било) и употрѣбе у народном йезику (гдѣ несумњиво бѣше основно прошло глаголско врѣме међу свршенима глаголима). Рекао бих, нешто ближе стању у државной управи него стању у народу. И тако остайе до стварања Краљевине Йугославийе, када он готово нестайе из йезика новинарства. А разлог томе йе што Йугославия нѣйе била више држава само Срба, него и Хрвата, у койих аориста нѣйе било, бар не у Загребу нити у већини их народних говора.

Славеносербски йезик и самим тим руско устройство прошлих глаголских врѣмена у Црну Гору стижу знатно каснийе, и имайу далеко мање утицая на йезик државне управе у Црной Гори. Погледаймо, на примѣр, састав глаголских врѣмена у службених списих Дробњачкога капетанскога суда у Шавнику, из 1902 године (из двадесетога вѣка!).

Као што видимо, судско особље (судия и капетан Грубан Церовић, и његови писари) првенствено користе аорист и имперфект за описивање доживљених радњи, и то у службених судских списих, док за недоживљене радње првенствено служи перфекат, а аориста и имперфекта готово да нема. Што ни ясно говори да йе осѣћай Грубана Церовића за йезик и значење прошлих глаголских врѣмена био прилично добро сачуван од утицая славеносербскога односно рускога йезика. У трећем стубцу видимо да су изяве парничара и свѣдока на суђењих записане такође са значайним учешћем аориста, али овдѣ не покушавах разврстати употрѣбљена глаголска врѣмена на доживљена и недоживљена. Учешће претерита йе врло мало.

Ево примѣра од судийе Грубана Церовића: "Пошто Милисав показа међе, онда тор Стевану макосмо и исте међе потврдисмо и сувише између њих стависмо 20 међа. Међе око извора кметовске потврдих и оставик да у кругу око међа не работа нийедан...“

Горња слика йе статистика говора на суђењу у Даниловграду 1875-е године, койе йе везано за догађайе око Подгоричкога покоља октобра 1874. Ту су изяве оптуженога, неколицине свѣдока и судийе, а у наставку йе статистика из двайу бройева „Гласа Црногорца“ (11. окт. 1874 и 14. окт. 1874), гдѣ се говори о истом догађайу. Ни овдѣ не покушавах разврстати употрѣбљена глаголска врѣмена на доживљена и недоживљена, него су дата сва зайедно. Као што видимо, учешће и аориста и имперфекта йе значайно у свих учесника суђења, чак и у судийе, койи их првенствено користи у упитних рѣченицах (на примѣр „Кад изиђосте на врх Трийебча што чусте и виђесте?“). С друге стране, учешће претерита йе прилично мало. Учесници суђења аорист и имперфект не користе за недоживљене догађайе (осим у већ наведених упитних рѣченицах судийе), него перфекат. Али, има у знатной мѣри употрѣбе перфекта за доживљене догађайе, и то се првенствено догађа ван приповѣдања, када учесници суђења дайу кратке и ясне одговоре на постављена питања.

Ево примѣра, гдѣ на питање судийе „Кажи ђе си био 7. октобра 1874 године?“ оптужени дайе кратак одговор „Тога йутра освануо сам у мойу колибу поред Зете у мйесту Влашка Драча.“ Йош йедан кратак одговор на друго просто питање: „Я сам испод колибе дошао, нийесам свраћао но сам одма прешао да коње преведем“, гдѣ се перфекат користи за доживљене радње, али ван приповѣдања.

Али, чим йе потрѣбан дужи одговор, прелази се из начина давања йедноставних и штурих обавѣштења у приповѣдачки начин говора, и онда све врви од аориста.

„Ми окуписмо коње, погнасмо на Зету, кад смо их догнали на брод нешћеше одма ући у плов, а ми их почесмо бити, тискати и на њих викати, у то глас стража с куле опази, нешто проговори турски, што ми нијесмо разумјели, (с) тога опали на нас, а иза те прве пукоше још неколико пушака и потрча њеколико војника на нас, ми но опалисмо наше пушке на њих, коњи плануше и тргоше у плов а тако и ми потрчасмо да час прије уграбимо у лађу, дружина ми уљеже, а ја тек да уђем смотрих турскога војника близу с окренутом острагушом у мене, и виђох е ћу погинути, тргох револвер, убих војника и главу му одсјекох, а острагушу уграбим, ускочим у чум и увезох се, у те опет војници опалише на нас неколико пушака, али не убише ни једнога но се здраво превезосмо преко Зете.“

Слично виђах и у рођених Войвођана на койе руски йезик нийе нимало или йе врло мало утицао (Венцловић и Стефан Райић), гдѣ йе аорист незамѣнљив у приповѣдању, док йе перфекат нешто чешћи ван приповѣдања, чак иако се ради о доживљених радњах. Мислим да йе разлог томе што йе ту нагласак стављен не на саму радњу у прошлости него на стање койе йе послѣдица радње (а койе може важити и у садашњости или на њу утицати), па се перфекат чини погоднийим.

С друге стране, новинари „Гласа Црногорца“ имайу знатно мањи постотак аориста и имперфекта, а већи перфекта и претерита. Што йе и очекивано, йер се ради о недоживљених радњах. Али, они сами прилично често користе аорист и имперфект и за недоживљене радње:

„У прошли понеђељник у вече око 6 сати погибе Йусо Мучни Крњић, богати трговац, и Подгорици. Уби га њеки Петар из арбанашкийех Куча. Исти Петар погинуо йе на истом мйесту. Турци, койи су били са Йусом, убише га и исйекоше свега на комаде.“

Разумљиво, новинари овоме догађайу нѣсу присуствовали.

Урадих и статистику узорка (свака десета страна) из „Мемоара“ Књаза Црне Горе и Брдах Николе Петровића, писаних 1880-тих година. Овдѣ се примѣћуйе знатно мање учешће аориста и имперфекта у односу на предходне статистике. Штавише, примѣћуйе се и губљење осѣћая за значење прошлих глаголских врѣмена, пошто йе Књаз имао сличну расподѣлу их употрѣбе и за доживљене и за недоживљене радње, као што се види на слици (упоредите са стањем списа судскога особља Шавничкога суда). Књаз йе очигледно био под снажним утицайем славеносербскога (и самим тим рускога) йезика, што доводи до обейу поява, како до смањења учешћа простих прошлих врѣмена тако и до слабљења разликовања их значења. Стиче се утисак да их йе често користио насумично, без ясна осѣћая гдѣ койе трѣба бити.

Ево малога примѣра, гдѣ се види насумичност употрѣбе прошлих врѣмена:

"Колима смо ушли у авлийу и на сами праг Двора из њих изишли. Ту ме йе чекао велики везир Газ Осман Паша. Отолен смо даље прошли красни брой официра и момака. На врх скала ме чекаше Њ. В. Султан."

Као што видимо у горњем примѣру, у два сусѣдна реда, при приповѣдању о истом догађайу, имамо перфекат „йе чекао“ и имперфект „чекаше“.

Продор рускога устройства прошлих глаголских врѣмена у шире слойеве народа у Црной Гори и Брдах стиже каснийе, стварањем Йугославийе и нарочито каснийом комунистичком найездом.

04. Однос према аористу у Србийи од 1945, под влашћу Йосипа Броза

Доласком на власт Броза и његових домаћих помагача област употрѣбе аориста се значайно сужава. Аорист у потпуности нестайе из повѣстних књига. Не само из школских учбеника, него и из повѣстних књига опште намѣне. Што се може видѣти на слѣдећой статистици, койу читаоци могу упоредити са сличном статистиком у другом поглављу од прѣ врѣмена комунизма.

Аорист у врѣме комунизма опстайе йедино у књижевности, гдѣ йе у широкой употрѣби и у пойединих писаца повезаних с комунизмом, рецимо у Бранка Ћопића. Већ од 1944-е године, уочава се поява да се у судству, полицийском раду и раду ОЗНе, УДБе и сличних приликом записивања изява грађана (нарочито становника сеоских срѣдина) редовно избацуйу аористи, претерити, имперфекти и замѣњуйу „службеним“ прошлим глаголским врѣменом, перфектом14. Ова поява се запажа свуда, и у Србийи и у Црной Гори.

Тако йе на комунистичком суђењу ђенералу Драгољубу Михайловићу 1946-е године прочитано 17 записаних изява (наводних) свѣдока, койи су родом из сеоских срѣдина Србийе йужно од Саве и Дунава, койе садрже 652 перфекта и само по йедан аорист и претерит. Свако ко имало познайе говоре сеоских срѣдина у Србийи зна да йе тако нешто немогуће и данас, имати учешће перфекта од 99.7%, и то у приповѣдању доживљених догађая, а камо ли 1946-е године.

Други примѣр комунистичке цензуре аориста су свѣдочанства бройних свѣдока из села Велике (Црна Гора, општина Плав) койи су преживѣли нацистички покољ из 1944-е. Као што видимо, у трећой књизи, издатой дуго послѣ пропасти комунизма, аорист нѣйе цензурисан.

Посебан вид притиска на аорист у врѣме комунизма йе његово одређивање као глаголскога врѣмена койе значи да йе се радња догодила „непосрѣдно пред тренутком говора“, што йе велика лаж, на чем се нарочито истраява у школству, чиме се ствара оправдање за његово уклањање из явнога живота.

У саврѣменом добу, положай аориста у Србийи нѣйе много бољи него ли у врѣме комунизма. У нечем йе и гори. Наиме, знамо за случай из 2000 и неке гдѣ йе издавач вршио притисак на (саврѣменога) писца да из свойега књижевнога дѣла избаци аорист. Ту га чак ни Брозови комунисти нѣсу дирали. Вѣруйем да овай случай нѣйе усамљен. Посебан облик саврѣменога дивљаштва представља цензура аориста на Википедийи на србском йезику, гдѣ се ово народно глаголско врѣме прогони чак и са страница о градових као што су Врање, Власотинце и Прийепоље, гдѣ йе аорист и данас у широкой употрѣби међу мѣштанима.

05. Йезик Срба йужне Угарске, колебање између йезикъ србскога и рускога

Овдѣ ћу подробнийе описати дѣла са слике из поглавља 1. Ево слике опет.

Прво ћу написати нешто о „Путешествийу к граду Йерусалиму“, калуђера Йеротея Рачанина. Он йе учесник Велике сѣобе Срба, око 1690-е године, вѣруйе се да потиче из околине Байине Баште. Сматра се да йе рад писан 1720 и неке, у неком од фрушкогорских манастира (могуће у Великой Ремети), у койем се описуйе његово путовање до Йерусалима 1704-те године15. Дѣло од око 34 стране йе писано доста добрим народним йезиком, с нешто граматичких примѣса рускословенскога/рускога (или србскословенскога?). То су већином облици на „-го“ (попут „святаго“, „едного“...), неколико крњих перфеката („не могли“), и понеки облик као „мнит“, „бил“, „женойу“, „другая“, итд.

Као што видимо, аорист йе далеко найчешће глаголско врѣме у овом раду (710 од 1102 облика), койи йе у цѣлини приповѣдачко дѣло, од управнога говора нађох само йедну рѣченицу. Морам истаћи да у овом раду на мене найвећи утисак остави строга и дослѣдна подѣла глаголских врѣмена на основу доживљености. Аорист и имперфект се користе за писцем доживљене радње, док се перфекат користи за оне койе писац нѣйе сам доживѣо или видѣо, него их йе чуо од других, или йе видѣо само њихове послѣдице. Ту одступања има врло мало; понегдѣ Рачанин аорист и имперфект умѣсто перфекта користи за описе (недоживљених) догађая из Светога Писма. Обратно, коришћење перфекта за доживљену радњу нађох само у йедном примѣру „Било йе 40 попова“, гдѣ би трѣбао бити или имперфект или несвршени аорист. Све у свем, по подѣли употрѣбе врѣмена за доживљене и недоживљене радње ово йе найдослѣднийе дѣло од свих коя видѣх (а видѣх многа). Ту чак надмашуйе Карађорђева саборца Петра Йокића из Тополе и судийу Грубана Церовића из Дробњака с края 19-га вѣка.

Ево неколиких примѣра, гдѣ су аористи означени наранџастом мастйу (доживљено), а перфекти плавом (недоживљено):

„И око тога града по тіих землях видѣхъ ниве многе посѣяне памукомъ, и чудих се, прежде не видіо.“

„И ту є просѣченъ каменъ те начинѣнъ путъ, зове се Демиркапіа Марка Кралѣвића и ту се подписао високо у камену, усѣчена слова већа него прсти, и ту срѣтосмо камиле чрвене, те се уплашише коньи под Іованомъ и под Недомъ, мало не поскакаше у Вардаръ.“

„И оттуду пойдосмо 2 дни, и дойдосмо у градъ Родость, и обидосмо по црквахъ, и видисмо украшенія многа, и тай су градъ градили Малтези.“

У раду велико учешће има и аорист несвршених глагола, 121 облик од 1102.

Свештеник и бесѣдник, рођен йе у Срему, што значи да припада слойу србскога становништва койе од прѣ Велике сѣобе Срба живи у йужной Угарской. Иза њега йе остало много бесѣда, пѣсама и списа. Йезик његових бесѣда йе врло близак народноме говору, како бише га његови слушатељи што боље разумѣли. Рускога утицая на йезик његових дѣла не нађох, бар не у граматици. Ако га и има, врло йе мали.

Обрадих подробно његово дѣло „Удворење арханђела Гаврила девойци Марийи“. У њем има 131 аорист, и тачно толико перфеката (97 од свршених и 34 од несвршених глагола) од укупно 302 глаголска облика за описивање прошлости. Посебно обрадих и првих 60 прозних прича-проповѣди из књиге „Црни биво у срцу“, койе садрже 768 глаголских облика (од тога 468 аориста, или 60.94%), а разлог зашто их обрадих посебно йе што оне садрже врло мало управнога говора, за разлику од „Удворења архангела Гаврила девойци Марийи“, гдѣ их има много више.

И „Удворење..“ и његове кратке приче-проповѣди се не могу лако упоредити с „Путешествийем“ Йеротея Рачанина, йер Венцловић у њих не описуйе сопствене доживљене радње, него поучне приче из Светога Писма, из повѣсти, или из обичнога живота. Уз то, у њих се може наћи и управна говора, нарочито у првом, кога у Рачанина нема. У Венцловића, аорист свршених глагола (уз имперфект и нешто мало несвршена аориста) надмоћно влада у приповѣдању, док йе у управном говору (койи йе у огромной већини у неприповѣдачком начину) перфекат обайу видова нешто чешћи од простих прошлих врѣмена.

„Неки мирски поп бијаше изишао од свога села, те иђаше у друго село. И на том путу му се здеси те сукоби многу дивљад: срне, кошуте, јелене, пак викну к њима изгласа те им рече: »Вежем вас молитвами светога Симеона да не имате се од мене разбећи докле ја к вами не дођем!« И они таки стадоше докле он достиже до њих и ухвати од њих двоје пак их благослови и закла их. И како то учини, таки нападе на њега страва и уздркта се сав и препаде се у својој мисли. И кајао се је зашто је он то дрзнуо учинити и таки га преузе срчана болест ...“

„Kад је велики Александар, цар маћедонски, преузимао свет, дође с војском под неки врло тврди град у морској затоци, — зове се Тир, те то рађаше, да га како без крви добије. Много под њим доби бави се, и

никако се не може да га узме. У неко доби, поче му војска ручати: један му официр узе сомун хлеба, разреза га с ножем да једе, и потече крв из хлеба!

Однеше ту профунту пред Александра крваву; кад он виде то чудо, со тога прознаде, јер без голема боја и крви, град не може се узети.

У Венцловића се понегдѣ може уочити произвољност у избору глаголскога врѣмена, што йе нарочито уочљиво у управном говору. Ево примѣра из „Удворења..“, гдѣ не видим зашто оба глагола нѣсу у аористу, него йе само други:

"И кад сам на пут пошао радити ми о хлебу чим ћемо се хранити, те ја чистом девојком без узрока те поштену оставих код своје куће у дому."

Орфелин бѣше србски теолог, пѣсник, писац, резбар и просветитељ, с подручя данашње Войводине.

Његово главно дѣло йе „Житие и славныя дйела Петра Великаго самодержца всероссийскаго“, койе йе, као што видимо, писано на руском йезику (што у његово врѣме међу малобройнима србскима писцима бѣше прѣ правило него изузетак). Он йе сачинитељ и већ споменута Првога србскога буквара, печатана у Венецийи 1767 године, у койем србскога йезика готово да нема, а койи су бройна поколѣња србске дѣце користила за свойе прво образовање.

Орфелин се сматра оснивачем славеносербскога йезика. Због тога йе он кључна личност за судбину устройства прошлих глаголских врѣмена нашега йезика. Прво покушаймо обяснити шта йе то славеносербски йезик. За то ћемо се покушати користити поймом шведскога стола. Сви знамо шта йе то, то йе понуда великога броя найразличитийих йела и пића, од койих сваки учесник обѣда може узети колико год мало (или много) жели од сваке врсте. На тай начин свако прави свой лични избор, шта ће узети од понуђених йела, и у койой количини, а шта неће.

Замислимо сада „шведски сто“, на койем се налазе рѣчи, граматика и синтакса наредних четирйу йезика: народнога србскога, рускога, србскословенскога и рускословенскога. Сваки корисник понаособ бира койу рѣч, граматичку, гласовну или синтаксну особину койега йезика ће узети, и у койой мѣри, а койу неће. И такав йезик, произвољна мѣшавина четири наведена йезика, се назива славеносербским йезиком.

Таквим йезиком йе написан Орфелинов „Славено-сербски магазин“, први србски часопис издат 1768-е године у Венецийи. За нас йе посебно занимљива граматика койу овдѣ користи издавач, знатно више руска него ли србска.

У два прочитана обимна прилога овога часописа „Писмо Ахмета Алийу“ и „Отеческое наставление к сину“, користи се руско устройство прошлих глаголских врѣмена, односно постойи само перфекат (уз два примѣра давнога прошлога врѣмена „он био хотео“), и то увѣк крњи (без помоћнога глагола, као што йе у руском йезику „я погодио, он могао, не хотео, я много претерпио, старац не могао, они не пришли...“).

Орфелин поглавито користи руско будуће врѣме „почитати будеш, слѣдовати будетъ, скоро превратет, мечтати се будетъ“. Орфелин час користи србски, час руски зватељни падеж (койи йе йеднак именитељному у руском), па се добия у обраћању „Иди, тиран!“ и „Ах, љубезни Селим!“, умѣсто „Иди, тиранине!“ и „Ах, љубезни Селиме!“. Утицая руске граматике има йош пуно, што ће се моћи видѣти у наредних примѣрих.

Аориста, претерита и имперфекта нема уопште, иако дѣло садржи пуно приповѣдања, па йе самим тим веома погодно за њихову широку употрѣбу (койи су у широкой употрѣби у Рачанина, Венцловића, Доситея и видѣћемо каснийе Стефана Райића). Исту граматику Орфелин користи и у свойем „Искусном подрумару“ из 1783 године, такође писаном славеносербским йезиком.

Самим тим, Орфелин йе оснивач књижевнога йезика Срба у койем нема простих прошлих глаголских врѣмена, односно он йе заслужан за замѣну србскога устройства прошлих врѣмена руским. Тако настайе устройство прошлих глаголских врѣмена данашњега високога йезика у Срба.

„Фатима пала на земљу, и возводила на небо свое очи, из коих струи слез текли, жалост нѣзина показивала се у чрезвичайном смушћениу.“

„К чему чрезвичайна страст не может привести человѣческия сердца!“

„Селим будучи у крайнем отчаяниу и печали ходио с лукавом Цулмом около Меки.“

„Следуй мени, говорио Фурйил, и повео Селима за руку у палати. Очи нѣгови помазаны были мастйу.“

Поред већ наведених руских граматичких утицая, могу се у горњих примѣрих видѣти йош неки: „струи слез текли“, „Очи нѣгови помазаны были“ (именице женскога рода у множини се завршавайу на „и“, а не на „е“, као и придѣви койи се с њима слажу), „около Меки“ (руски родитељни падеж йеднине).

Али, у Орфелина постойи и пѣсма „Плач Сербийи“, у койой йе претежно коришћен народни србски йезик, до душе ипак са знатнима рускима утицайима (што йе видљиво већ у називу, гдѣ се опет користи руски родитељни падеж, а не србски). Пѣсма йе из 1762-е године, што значи да йе из врѣмена прѣ Орфелинова утемељења славеносербскога йезика.

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Ту већ имамо аористе, 17 примѣрака, наспрам 33 перфекта, од койих су неки и с помоћним глаголом, као што йе у нашем йезику, рецимо „су били, су се появили, стала сам“. Ипак, многи перфекти су овдѣ без помоћнога глагола, као што йе у руском йезику, „градови стали, дворови пали...“. А имамо ту и рускословенски облик аориста „падоша“, умѣсто србскога „падоше“. Укратко, ова пѣсма йе доказ да йе Орфелин итекако знао за постояње аориста у народном йезику Срба у Войводини, иако га йе био искључио из свойега славеносербскога йезика, како би био што ближи тадашњему рускому йезику.

Манойло Янковић, родом из Новога Сада, бѣше студент медицине, књижар и издавач (а не црквени човѣк, као три предходно наведена писца). Као што видимо, за цѣло покољѣње (32 године) йе млађи од Орфелина, те би могло бити занимљиво упоредити йезик његова прѣвода италиянске комедийе „Терговци“ с йезиком Орфелина.

У предговору „Терговаца“ Янковић пише и ово, што значи да йе се свойски трудио преводити народним србским, а не славенским йезиком:

„Ашто нисам писао у славенским него у материним езику, тоћеми сваки опростити, кад помисли, да я нисам Славянин нег Срблин, и данепишем за Славяне, нег за Срблѣ.“

Иако йе йезик Янковићева прѣвода знатно ближи народноме йезику него ли славеносербски йезик у дѣлих Орфелина, и овдѣ руских граматичких утицая има на претек.

Прво ћу навести да дѣло садржи велики брой примѣра рускога будућега врѣмена, койе замѣњуйе оба будућа врѣмена нашега йезика. Има их на десетине, навешћу само неке, прво уместо првога нашега будућега:

„Я вас чекат будем“, „Кад будемо држати сватове?“, „Драговолно вас слушати будем“,

„Данас у банку будем донети“, „Будем вам плаћати“, „я вам будем слѣдовати“, „или вас будем тужити“

Затим умѣсто нашега другога будућега: „кад буде слушати“, „койи већу потребу буде имати“,

„кад ми буде изложити“, „кад будем сойедињене имати“,

Али, понегдѣ се преводиоцу омачињаху и србска будућа врѣмена: „ћеду очекивати“, „кад га будем продао“. Док се у наредной рѣченици може наћи руско будуће врѣме поред србскога будућега II:

„Мой брат буде вам благодарити кад га будете извели...“

У прѣводу упада у очи коришћење именитељнога падежа умѣсто зватељнога, као што йе у руском йезику, те имамо обраћања попут: „господин доктор!“ (али на истой страни и „драги господине“, што йе у духу србскога народнога йезика), „господин отац!“, „обдарена господична!“.

Али, могу се наћи и зватељни падежи нашега йезика: „несрећни сине“, „ћерко“, „среброљубче, гладницо за новци“, „старче“, „драги друже“, „о срећо“, „драги господару“, „доктору Панкрацийу!“.

На неколиких мѣстих се могу примѣтити неслагања рода именице и придѣва, што опет потиче из рускога йезика (облици попут „научиле“ у руском не постойе, као ни „неваљала, научила“ у множини):

„мойе књиге научили су ме“, „ваша искуства научили су вас“, „научили су ме искуства“, „ваши неваљали искуства“.

Врло йе честа употрѣба творитељнога падежа уз глаголе „бити“, „постати“, као што йе у руском йезику, али не и у народном србском: „сам био поштеним човеком“, „богињом целе земље постала“

„како сам лекаром постао“, „кои има бити мойим мужем“, „бити исплаћеним“, „да сте будалом постали“, „будите мужем разумним“, „буде мужем“.

Али, у наредном примѣру „будите надстоятел и ревнител“ се ипак користи именитељни падеж, као што йе у духу нашега йезика.

Наравно, има руских рѣчи и гласовних облика, али не колико у других обрађених радова. Ево неких:

„без чести без совести“, „удивителну“, „совокупно“, „найљубезнейши вашег сердца“, „красан способ“, „перст“, „будушћаго“, „чрез“, „господсвуйушча“, „терн“, „млого дикомь“, „печал“, „уничтожити“.

Бесконачни глаголски облик („infinitiv“) се изузетно често користи, понегдѣ се његова употрѣба може обяснити само утѣцайем синтаксе рускога йезика, као у:

„чуо йе о вами коешта говорити на пияци“, „нисам рад да га учиним свое новце изгубити“,

И на крайу, аориста у цѣлом дѣлу има само 12, уз чак 423 перфекта. Иако дѣло нѣйе погодно за широку употрѣбу аориста (приповѣдања има врло мало), ипак би се да йе дѣло написано чистим народним йезиком (без оволика рускога граматичка утицая) очекивало знатно више их.

Ево неколиких: „зашто дадосте, зашто се ослонисте“, „застадо(х)“, „измамисте ми и преваристе ме“, „падо(х) у реч и получи(х)“, „драги ми йе да вас нађо(х)“, „не дадосте се“. Као што видимо, пет међу њими су народски облици, без гласа „х“, чийе непостояње йе одлика и низа войвођанских говора.

Тешко йе замислити на шта би йезик Янковићева прѣвода личио да се нѣйе трудио писати народним србским, а не славенским йезиком, као што сам каже у предговору.

Йош йедан войвођански калуђер, за нас йе значаян његов прѣвод „Жертве Авраамове“ с грчкога йезика из 1799 године. Његово дѣло йе написано на прилично добром народном йезику. Руских утицая има, али су углавном ограничени на руске рѣчи и гласовне облике. На примѣр: „берже“, „жертва“, „внимание“, „совершити“, „сердце“, „смерт“, „древа“, „исполни“.

Могу се наћи руски наставци трећега лица множине „какол могут“ (два таква случая) и облици попут „жалостнаго“, „небеснаго“ или „невидиме“, „непостижиме“ (по три или четири таква примѣра).

Других граматичких и синтаксних утицая рускога йезика я не нађох (попут рускога будућега врѣмена, избѣгавања зватељнога падежа, неслагања рода именице и придѣва, итд). Перфекат йе у найвећем бройу случайева с помоћним глаголом (што значи да ни ту нема много утицая славеносербскога). Зватељни падеж се увѣк користи, а има га доста, на примѣр „Саро“, „Госпо“, итд.

Самим тим йе и аорист у дѣлу веома чест, 46 примѣра, наспрам 80 перфеката. Аористи у првом лицу йеднине су често без гласа „х“, онако како йе народ говорио („Донесо(х) ти“).

Крайем 18-га вѣка йе био учитељ у Славонийи, у Осийеку, али йе вѣроватно родом био из Темишвара. Његово дѣло „Вертоградић, или простосрбска баштица“, печатано 1800 године у Будиму, йе састављено од двадесетак писама преписке између њега и (стварне или измишљене) госпође из Сремске Митровице.

Од изузетнога йе значая за познавање говора Срба из тадашње йужне Угарске, йер йе писано доста чистим народним йезиком, врло сличним с йезиком Викентия Ракића (у сваком случайу Райићев йезик йе много чистийи него ли данашњи званични „срПски“, койему више приличи име „англо-срПски“).

Руски утицай йе и овдѣ углавном ограничен на руске рѣчи и гласовне облике. На примѣр: „филозофическо“, „человечески“, „перви“, „неизчерпаема“, „внимателно“, „кроме“, „полза“ итд. Али има и утицая турскога йезика, „комшия“, „рая“, „вилайет“, „угурсуз“, „муштерия“.

Постойи йедан примѣрак рускога будућега врѣмена: „будеш ли се по њему водити, моћићеш се зла уклонити“, али пошто се явља у пѣсмици койу Райић шаље у писму, мислим да йе употрѣбљен само зарад римовања са „уклонити“. Нема избѣгавања зватељнога падежа, штавише овдѣ се могу наћи и облици истога „мамо“ и „тато“, койи се данас могу чути само по селих (што упућуйе да и нестаяње зватељнога падежа у данашњем србском йезику, нарочито у женском роду, такође потиче од рускога йезика).

Што се аориста тиче, изброях 75 примѣрака (међу њими су и четири несвршена!), наспрам 100 свршених и 69 несвршених перфеката. Врло йе чест у приповѣдању (штавише овдѣ йе найчешће глаголско врѣме у овой употрѣби), койега у овом дѣлу има доста. Али само у приповѣдању онога што йе доживљено говорником, уколико се приповѣда нешто што йе сазнато од друге особе, користи се првенствено садашње врѣме свршених глагола (што я називам претеритом). Уз то, аориста има и ван приповѣдања, у нешто мањой мѣри, али опет само ако йе радња доживљена. И овдѣ йе аорист у првом лицу йеднине без гласа „х“, у складу с народним говором. Перфекат свршених глагола, ако се користи за доживљене радње, врло често назначава везу радње са садашњошћу, односно стање у садашњости.

"На ове речи детета још ми се већма ражали и бризну(х) отзбиља плакати, пак одо(х) у другу собу, и клекну(х) пред икону свете Тројице, благодарећи Њојзи што ми је толике неисказане радости у данашњи сподобила дан."

05-7. Прѣвод „Робинсона Круса“ из 1799-е године

Ово йе први србски прѣвод „Робинсона Круса“, из 1799-е године. Преводилац йе Николай Лазаревић из Сомбора (око 1760-1808). Лазаревић йе за превођење дѣла добио прилог од 1500 форинти од Петра Асимарковића, под условом да дѣло буде преведено на народни йезик, а не на славеносербски, што йе огроман прилог, с обзиром да йе примѣрак књиге продаван за само двѣ форинте. И поред уложенога труда да дѣло буде на народном србском йезику, а не на „вишем штилусу“ (како сам Лазаревић наглашава у предговору), йезик прѣвода ипак садржи знатне руске утицайе, прѣ свега у рѣчнику, али и у граматици. Прилично су чести облици на „-го“, попут „славнаго“, „познатаго“, „человѣческаго“. Руски утицайи су прилично чести у падежних наставцих, рецимо „од того времене“, „моих мислей“, „людей“ итд. Нађох и йедан примѣрак рускога будућега врѣмена („я освободити буду“).

У обрађених првих стотину и неколико страна (што йе од прилике шестина дѣла), учешће аориста йе од само око 5.2%, док йе учешће имперфекта од око 2.6%. Учешће перфекта йе нешто више од 90%. Занимљиво йе да су готово половина употрѣбљених аориста од несвршених глагола, што йе веома необично у србском йезику, йер се у свих народних говорих аорист далеко чешће користи од свршених него ли од несвршених глагола. Ако се аористима несвршених глагола придодайу имперфекти (койи су и овдѣ сви од несвршених) добиямо да се овдѣ проста прошла глаголска врѣмена знатно чешће граде од несвршених глагола него ли од свршених. Што йе, понављам, у нашем йезику крайње необично и чудно. И, рекао бих, неприродно. Огроман постотак перфекта у прѣводу од нешто више од 90% йе утолико чуднийи ако се зна да йе дѣло преведено с нѣмачкога йезика; у нѣмачком прѣводу йе претерит коришћен више него њихов перфекат. Важно йе напоменути да су аористи у огромной већини записани онако како их йе народ говорио, без „х“ у првом лицу йеднине: „постадо(х)“, „неимадо(х)“, „помисли(х)“, итд.

Да йе „Робинсон Крусо“ био прѣвођен у исто врѣме када бияху писане проповѣди Гаврила Стефановића Венцловића, очекивало би се да имайу сличну расподѣлу употрѣбљених глаголских врѣмена. Односно слично учешће аориста, пошто су ова дѣла у великой мѣри упоредива. Али нѣйе тако, аориста у Венцловићевих проповѣдих има готово 61%, док у прѣводу „Робинсона“ аориста има йедва 5.2%, што йе више него 11 пута мање! Ово нам йе одличан показатељ колико йе за 60 и неку годину аорист био потиснут из йезика виших слойева Срба у йужной Угарской, под утицайем рускога йезика.

О њем не морамо посебно говорити ко йе. Из његовога животописа „Живот и прикључения“ обрадих само поглавље „Ево ме међу калуђери; шта сам тражио, то сам и нашао“.

Писано йе врло добрим народним йезиком, овдѣ рускога утицая запазих само у рѣчнику, у граматици не уочих.

Изнад на слици йе статистика употрѣбе глаголских врѣмена за описивање прошлости у поглављу. Примѣтно йе да йе аорист далеко чешћи у доживљеном дѣлу него ли у недоживљеном, као што йе и очекивано. Али, главно глаголско врѣме свршених глагола за приповѣдање у Доситея нѣйе нити аорист нити перфекат, него претерит. Ево примѣра:

„Најпосле отворим једну велику страшну књижетину; видим, житија сви[х] свети[х] на три месеца: марта, априла и маја. Ха, помислим, ова је за мене! Једва је подигнем, изиђем пред врата келијска, метнем је на један каручни сандук, а ја седнем доле и почнем читати житије свете Евдокије, први дан марта месеца.“

Употрѣба претерита йе нарочито изражена у дѣлу „Писма Доситея Обрадовића“, койи йе наставак његовога „Живота и прикључений“, гдѣ йе исти основно глаголско врѣме за приповѣдање свршених радњи из прошлости (а не руски перфекат, као у Орфелина).

„Конзулъ Венеціанскій, на кога самь имао вручително писмо, прими ме учтиво, и даде ми пасапортъ.“

„Два цѣла месеца задржим се ходаюћи по различны(х) неисказане красоте мѣсты(х), и крозь Тріполицу пређемъ у Навпілеонъ, и ту нађемъ корабаль за Aтонску гору.“

У других дѣлих Доситейевих се ипак могу наћи утицайи руске граматике. Рецимо у дѣлу „Совети здраваго разума“ уочих више примѣра употрѣбе рускога будућега врѣмена, на примѣр „койи буду моя списания читати“ и „када се буду предавати и учити“.

Србске новине на славеносербском йезику, койе су излазиле у Бечу 1793 и 1794 године. Обрадих укупно осам бройева (прва три из 1793-е, и прва три и послѣдња два из 1794-е). Руски утицай йе веома як у рѣчнику, али и у граматици, до душе не колико йе у Орфелина. На примѣр имамо руске падежне облике „кралевскія державы“ („краљевске државе“), затим руски родитељни падеж множине „противу французов“, „подписанаго“, „силою“ („силом“), „зрителей“, „ничто менше“, „да могутъ“ итд.

Прилично йе честа употрѣба рускога будућега врѣмена: „уредитися будет“, „состояти се будет“, „обдержавати буду“, „благодарити будут“. Има и овдѣ избѣгавања зватељнога падежа, по угледу на руски йезик, па имамо „Љубезни Граф Перген!“.

У обрађених осам бройева, не нађох нити йедан йедини аорист ни имперфект, док йе перфеката 376 свршених и 265 несвршених. Претерита има само 37, углавном при извѣштавању с бройних ратишта, за койе вѣруйем да су преузимани прѣвођењем из разних новина на нѣмачком йезику.

Све у свем, чак и приликом преузимања и прѣвођења вѣстий с нѣмачкога, велика већина нѣмачких претерита16 йе замѣњивана перфектом, а само мали дѣо нашим претеритом.

Понегдѣ се явљайу чисто руски облици на „-л“, рецимо „э изшел“ („йе изишао“), „обештался“ („обећао йе се“), "представил э“, „прождрал э“, "кои би решил". Или неслагање рода, „преправе су тужбе проузроковали“, опет као што йе у руском.

Све у свем, и овдѣ под утицайем рускога йезика долази да избѣгавања наших простих прошлих глаголских врѣмена и претѣране употрѣбе перфекта, чак и у приповѣдању (у койем йе и у народном говору Срба из Угарске аорист био незамѣнљив). А приповѣдање йе овдѣ врло често, између осталога због сликовитих описа борби с Французима. Аорист се и ту потпуно одбацуйе и замѣњуйе перфектом и понеким претеритом.

Србски књижевник и историчар из Войводине. Његово дѣло „Бой змая с орлови“ од 1791-е године йе писано веома добрим и чистим народним йезиком, с врло малими граматичкими и рѣчничкими примѣсами йезика рускога/рускословенскога, што йе веома изненађуйуће, с обзиром да йе он значаян дѣо свойега живота проживѣо у Москви и Кийеву. Аорист йе у дѣлу прилично чест, и употрѣбљени облици су народни србски, а не рускословенски.

Черупайу што брже, тко са пред, тко са съзади.“

Райићево далеко познатийе и обимнийе дѣло йе „История разних словенских народов наипаче Болгар, Хорватов, и Сербов“. Ово йе дѣло писано поглавито рускословенски йезиком, с значайним учешћем тадашњега рускога, док утицая народнога србскога нема (бар их я не нађох).

Ево два примѣра: „Безспорно всякъ признати долженъ, что Сербская исторїя въ великой темности, и замѣшателствѣ пребываетъ, из того что они самих себе неописивали, и естли кїи обрѣлися охотники, что ли бо о древности ихъ начертати хотѣвшїи, непорядочно и тое написали безъ хронологїи и прочихъ окрестностей“.

„Отказавъ Деспотъ требованїю Амуратову града Смедерева, и вѣдая его жестокїй нравъ принужденъ былъ подкрѣпити градъ той, еже нездатися Турчину, а самъ нестерпя дождатися пришествїя его, убѣгаетъ въ землю Унгарскую, Мавроубрину и Дуфресну свидѣтелствующымъ.“

За разлику од рускога и данашњега високога „срПскога“ йезика, аорист и имперфект йесу постояли у рускословенском йезику, мада се њихови облици веома разликоваху од наших облика. Тако у овом дѣлу имамо како аористе тако и имперфекте, у мањем или већем постотку, зависно од поглавља. Од обрађена четири поглавља, аориста найвише има 31.16% (поглавље о краљу Вукашину), а у остала три 12.41%, 8.16%, 5.56%, увршћуйући у статистику сва глаголска врѣмена за описивање прошлости (не само аорист и перфекат). Имперфекта има далеко мање, найвише до 4%, или нема уопште. Али, аористи койи се овдѣ користе нѣсу народни, како их йе наш народ говорио, него су дрѣвноруски, с другачийими наставки. На примѣр: „указахом, видѣхом, пойдоша, сотвориша, неподвигошася, скончашася, неугонзнуша, воздаде, убѣжа, взыде, обыкоша, изомроша“ итд. А нарочито йе чест облик „бист“, койи одговара нашему „би“. При том се велики дѣо употрѣбљених аориста налази у наводих (преписих) из срѣдњовѣковних списа койе писац често убацуйе, гдѣ су перфекти знатно рѣђи.

Аористи и имперфекти су у одређеной мѣри коришћени и од других писаца койи су писали првѣнствено рускословенским йезиком (Павле Йулинац, пѣсник Алексийе Везилић, Григорийе Трлайић...). Иако у њих учешће аориста не достиже учесталост истих у дѣлих писаца койи су писали претежно народним йезиком (Венцловић, Рачанин, Ракић, Райић). Разлог што дѣла на рускословенском нѣсу ушла у мой избор за статистику (осим „Плача Сербии“, у койем йе рускословенски знатно заступљен, до душе помѣшан с нашим народним йезиком), йе што йе рускословенски „слѣпи колосѣк“ наше књижевности, он бѣше доживѣо врхунац свойе употрѣбе прѣ настанка славеносербскога, койи га од тада потискуйе и замѣњуйе, и нѣйе утицао на йезик Књажества сербскога, па самим тим нѣйе оставио трага ни у данашњем високом „срПском“ йезику.

Ово йе књига намѣњена људим койи желе учити нѣмачки йезик. На лѣвой половини сваке странице имамо рѣченицу (понегдѣ и цѣлину од више рѣченица) док на десной страни имамо прѣвод на нѣмачки.

На крайу књиге се налази извѣстан брой прича, на „нашем“ и нѣмачком йезику. Сличне књиге постойе и данас, с прѣводом бройних корисних израза на стране йезике. Сачинитељ йе Павле Стоядиновић, о койем нѣсам успѣо ништа наћи.

Йезик дѣла йе веома шаренолик. Пойедине рѣченице су на нашем йезику, неке на руском или рускословенском, а неке су на мѣшаном. Догађа се и да се рѣченица коя йе у цѣлости на руско(словенско)м нађе одмах поред рѣченице коя йе у цѣлости на нашем йезику.

Неколике примѣре из овога дѣла већ наведох у глави 1, као примѣре славеносербскога йезика. Ево йош неколиких примѣра, прво на нашем:

„Вы говорите тако добро како я.“ - „Sie reden so gut als ich.“

Сада на руском / рускословенском (могуће с понеком примѣсом нашега йезика):

„В коемъ языкѣ книгописецъ долженствуе писати?“

„Скорымъ временемъ паки мимошествующымъ поговорити будемо.“

„Господине мой, было мнѣ невозможно дома остати, и есть ли дождитъ, како что говори се, и плюскомъ.“

Обрадих првих 50 и неколико страна, и ту нађох само четири могућа аориста („донесе“, „скочи“ и 2 х „рече“), койи при том и не морайу бити аористи него могу бити у ствари претерити, односно садашње врѣме свршених глагола. Перфеката нађох 199. Али, имперфекта нађох далеко више неголи аориста, чак 21 (врло разноликих, койи нѣсу само од глагола „бити“), што йе веома чудно, йер ми се никада нѣйе десило да у ма койем узорку народнога йезика нађем да йе имперфекта више од аориста.

05-12. „Кандор или откровение египетских тайн“ - 1800

Сачинитељ овога дѣла йе Атанасийе Стойковић (1773-1832), родом из Руме, човѣк изузетна образовања, доктор философийе, физичар, предавач на Харковском свеучилишту у Русийи. Ово дѣло йе доста необично, философскога садржая. Йезик дѣла йе под снажним утицайем йезика рускога/ рускословенскога, иако йе писано прѣ његова одлазка за Русийу.

На основу мойе статистике на задатом узорку, по руском граматичком утицайу уступа йедино Орфелиновоме „Писму Ахмета Алийу“.

„Младый Кандоръ – коему э сада Солнце двадесять второ Кругообращенїе свое творило – изъ гвозденыхъ сна рукъ отергнувшисе на гору надъ градомъ рекаобы высящу попнесе, да бы велишайшему естества торжеству присуствовати моглъ.“

„Ту въ вѣкъ радость обитаетъ, безсмертїя царство ту. Восхищенїе изсыхаетъ рѣку бившихъ намъ слезъ всю.“

На првих тридесетак страна нађох само йедан аорист: „рече“ (што до душе може бити и претерит). Али, имаше чак 18 имперфеката (нпр. „могаху, чиняху, простираше, лежаше, говораше...“)! Уз то, врло йе чест у приповѣдању и претерит (садашње врѣме свршених глагола), као и садашње врѣме несвршених глагола.

Ово йе већ друго дѣло с яким утицайем руске граматике, гдѣ йе учешће имперфекта далеко веће од учешћа аориста. Што йе потпуно неприродно. У свих нарѣчйих србскога йезика, учешће имперфекта йе знатно мање од учешћа аориста (ако имперфекта уопште има). Колико знам, ни говори Войводине у томе нѣсу изузетак. Зашто йе у ових дѣлих другачийе, томе немам обяшњења.

06. Йезик митрополита београдскога и карловачкога Мойсия Петровића (1677-1730)

Као додатак овоме раду придодайем осврт на йезик митрополита Мойсия, човѣка заслужна за оснивање руских школа у Войводини 1726-е године и исто тако заслужна за замѣну србскословенскога йезика рускословенским у службеной употрѣби Србске православне цркве. Што ће, на дуге стазе, довести до нестанка аориста у нашем високом (званичном) йезику. Истога онога койи йе и у његовом говору био основно прошло глаголско врѣме, што ћемо ускоро и видѣти.

Његово "дѣло" о койем овдѣ пишем се тешко може назвати књижевним дѣлом, йер оно нѣйе писано за широко читалаштво, ако йе уопште писано и за кога. То су ништа друго него књиговођствене бѣлѣшке, гдѣ се записуйу црквени расходи и приходи. Зашто су ове бѣлѣшке из раздобља 1711-1720 занимљиве? Зато што су из врѣмена непосрѣдно прѣ доласка првих руских учитеља и оснивања руских школа на нашем йезичком подручйи (1726 године), и самим тим непосрѣдно прѣ него што руско-словенски (односно руски) йезик постайе званичан йезик наше цркве, и самим тим основни йезик наше тадашње књижевности и йезик виших кругова Срба у йужной Угарской.

Самим тим, гледайући личне бѣлѣшке митрополита Мойсия, упада у очи да нема никаква утицая рускога йезика (не више него што има утицая кинескога), с нешто мало утицая србско-словенскога. Што се тиче аориста, његова учестаност йе у бѣлѣшках далеко већа од учестаности перфекта, 85.44% наспрам 14.56%, од 893 примѣра. И то мало перфеката што има, у огромной већини су у трећем лицу, што значи да се прѣтежно ради о догађайих недоживљених самим записивачем, што йе народноме србском йезику, као што већ знамо, основно мѣрило за разграничење употрѣба аориста и перфекта.

Митрополит Мойсийе йе био рођени Београђанин, што га чини йош занимљивийим, мада йе дѣо живота проживѣо и у крайевих йужнийе од Београда (Пљевља, Сарайево, Пећ), али и сѣвернийе (садашња Войводина, Сент Андрея, Темишвар...).

"И дадо(х) Димитрийу что у Темишвар отнесе 100 дуката френгия."

"Црковни асприх бели дадосмо да промене 310 гроша."

"От белиградски димница примисмо: от протопопе Павла за 36 кућ..."

"Село Вишњица кућ 116, оста залога 60 и лански 6, Остависмо у попа Цвейе."

"Исплатисмо кир Димитрийу Михайловичу што йе трошио на топидерской воденици от ланске године досад, 113 фор и 28 новаца свега."

"Село Бановци. Писаше благословени кметови опште свему селу за благослов 20 гроша, оста 4 гроша."

"Паки когда пођох у Срем дадох попа Моисеови асприх 43 гроша."

"Село Азања. Принесе Стеван 120 ока пшенице. Дадох 30 аспри."

"За трошак матери остави(х) пол фор. кад у Гроцку пођох."

Занимљиво йе да у митрополита Мойсия нема нийеднога примѣра имперфекта, али има доста примѣра несвршенога аориста ("писа", "они писаше", "идосмо").

Иако йе у митрополита перфекат у првом лицу врло рѣдак, навешћу неколике примѣре гдѣ га йе ипак користио.

Навешћу йош йедну особеност йезика митрополита Мойсия, а не тиче се прошлих глаголских врѣмена. А то йе непостояње вуковскога двойинскога наставка "-ма" у тройих множинских падежих (осим у йедном случайу). Укупно овдѣ имамо 99 примѣра употрѣбе трийу множинских падежа, койе каснийе Вук Караџић замѣни двойинским обликом падежа. Датељни падеж множине се у мушком роду увѣк завршава на "-ом", ево неколиких од више десетина примѣра.

"Исплати(х) хакъ момком пожаревачким 26 ф. За опанке им дадо(х) 1ф, Величку дадо(х) 5 марияша."

"До 16-га дна месеца септембрия что им платисмо 54 наднице: майстором Николи, Радосаву, Арсенийу, Стефану, за све 27 фор. Паки до тога дана троици аргатом, Глухаку и осталим 28 надница 8 фор."

"Паки четворици мушкатиром 24 марияша сваком по шест надница..."

Али, у женском роду с наставком "-а" датељни падеж увек има наставак -"ами" (што йе наставак творитељнога падежа), а не очекивани наставак "-ам". Само у овом случайу се датељни и творитељни падеж множине изйедначуйу.

"Платисмо суалаџиями Николи, Антонийу, Вуку, свакому по 30 надница..."

Мѣстни падеж множине изгледа овако: "по свечари(х)", "о поклада(х)", "на коли(х)", "на Угриновци(х)". Овдѣ се види да се глас "х" губи, али да мѣстни падеж не поприма вуковски двойински наставак "-ма".

Родитељни падеж множине поред наставака "-а" ("пет ягањаца") и "-и", понекада има и стари наставак "-ов" ("20 форинтов", ) стари празан наставак, ("20 крайцар, девет кућ"), али и наставак "-х" ("асприх"), преузет од мѣстнога падежа.

Творитељни падеж чува старе словенске и србске наставке: "са братиами", "с каиши", "с калайџиами", "с куйунџийами", "с ковачи", "с грнчари", "са синови своими", "с ягањци", "са своим синови", "са своми синовци", "са унуци", "са благоловеним кметови", "са осталим приятељи".

Наставак "-ма" се явља само два пута, и оба пута йе то "овце с ягањцима", што вѣроватно значи да се ту ради о двойинском значењу, йер овце рѣтко када доносе на свѣт више од два ягњета.

У суштини, његово множинско падежно устройство йе врло слично падежноме устройству койе користе войвођански говори у 19-ом вѣку и каснийе. Вуковско гађање с множинскими падежи йе у Шумадийу и у Београд очито стигло каснийе, из правца Херцеговине, одакле потиче поява непознавања трийу множинских падежа.

Облик "Белиград" се у бѣлѣжках налази чак 15 пута, облик "Београд" нийедном.

На крайу, ради поређења, рећи ћу неколика слова о сличном "дѣлу", о бѣлѣшках београдске саборне цркве, под називом "Хесап саборне цркве у Београду од 1733—1739". Койе йе очигледно из врѣмена послѣ оснивања руских школа, када и Београд припадаше Аустрийскоме Царству, зайедно с добрим дѣлом Србийе.

У њем већ преовлађуйе перфекат (142) над аористом (42). За разлику од бѣлѣжака митрополита Мойсия писаних двадесетак година ранийе, овдѣ нема аориста од несвршених глагола. Умѣрени руски утицай овдѣ постойи: на примѣр чести су облици попут "должен", "собрати", врло чести су и крњи перфекти, а постойи и примѣрак рускога будућега врѣмена ("буде проуказати"). Од 27 примѣра употрѣбе падежев творитељнога, датељнога и мѣстнога множине постойи само йедан Вуковски двойински облик "с жутим гранама".

07. Поређење йезика шала (вицева) и писаних задатака из математике, на йезицих србском и руском

Ево йош йеднога примѣра диглосийе у саврѣменом србском йезику. Овдѣ ћемо упоредити састав глаголских врѣмена коя се явљайу посебно у шалах (вицевих) и посебно у писаних задацих из математике за основце, на два йезика, србском и руском.

Ради тога обрадих одређен брой шала нађених на мрежи17, на нашем йезику. Исто тако обрадих нешто писаних задатака из математике за ниже разреде основне школе, на нашем йезику. Ради поређења, обрадих одговарайуће шале и задатке, али на руском йезику, пронађене на мрежи.

Као што се на горњой слици може видѣти, руске шале и руски писани задаци из математике садрже иста глаголска врѣмена, са сличном расподѣлом (мада постойе извѣстне разлике у их учестаности). Поред перфекта (обайу видова), користе се глаголи и у садашњем врѣмену, али само од несвршених глагола (у шалах их има знатно више неголи у задацих из математике).

С друге стране, шале у Србийи имайу у многоме другачийи састав глаголских врѣмена од писаних задатака. Док писани задаци у србском користе иста глаголска врѣмена као у руском йезику, шале у Србийи садрже и претерит (садашње врѣме од свршених глагола у независном положайу), али и аорист.

На наредной слици можемо видѣти сличну статистику, али само од свршених глагола, гдѣ ће разлика бити очигледния. Она йе ту задата у постотцих, а не више по бройу примѣрака свакога врѣмена.

Као што видимо, у обѣ скупине на руском йезику перфекат чини 100% свих свршених глагола. Исто тако йе са писанима задацима на србском йезику, гдѣ са свршенима глаголима нема нийеднога друга глаголска врѣмена. Док йе код шала на србском претерит основно глаголско врѣме са свршенима глаголима, а перфекат йе тек на другом мѣсту са око 32%, док йе учешће аориста од око 16%.

Поставља се питање: одакле толика разлика у йезику шала с мреже и йезику писаних задатака из државних учбеников? Разлика потиче од недостатка прѣправки у шалах. Оне су записане народним йезиком (у правом смислу рѣчи), без икаква уплитања школских установа и чишћења непожељних глаголских врѣмена из њих. Док су задаци из математике преправљени односно прилагођени високоме йезику наше државе, односно правилом славеносербскога йезика, койи йе, као што већ знамо, створен по узору на руски йезик.

Три жене играле голф йедног лепог недељног преподнева. Йедна од њих нийе била превише спретна и њена лоптица одлети у шуму. Oде да йе потражи и уместо лоптице пронађе жабу ухваћену у замку.

• Oслободи ме - рече жаба - и испунићу ти 3 жеље.

Жена се нийе дуго двоумила. Oслободи жабу, на шта жаба каже:

• Хвала ти, али заборавила сам нешто напоменути. Све што пожелиш, твой муж ће добити 10 пута боље.

• Немам ништа против - била йе задовољна жена.

Њена прва жеља била йе да постане найлепша жена на свету.

• Aли, йеси ли ти свесна - упозори йе жаба - да ће твой муж постати най най найлепши мушкарац на свету? Прави Aдонис. Све ће га жене прогањати.

• Нема проблема. Па я ћу бити найлепша жена на свету и он ће видети само мене!

И тако жена постаде найлепша на свету. После тога пожели да постане найбогатия.

• Али то ће твог мужа учинити десет пута богатийим од тебе.

• То ми уопште не смета, оно што йе његово йе и мойе - одговори жена.

• А шта йе твоя задња жеља? - упита радознала жаба.

Заборавио дечак папагая у фрижидеру. Након пет сати дечак отвара фрижидер и изненађено узвикне:

Дошао човек на бирачко место, да гласа. По завршеном гласању, затражи од људи из комисийе да му дайу столицу да седне.

• Изволите столицу, да ли Вам йе добро, господине?

• Ма добро ми йе, само хоћу да сачекам оца да дође на гласање.

• Он не долази кући, ево има већ 10 година йер йе умро, али редовно излази на изборе, па рекох да га видим...

А сада неколики писмени задаци из математике из школских учбеников, за ниже разреде основне школе. На великом бройу задатака койе прѣгледах, више од половине примѣрака садашњега врѣмена одпада на глагол „имати“.

Станко йе пошао код баке. Прешао йе две петине пута. Колико метара йе прешао, ако од његове до бакине куће има 1 км?

Деда Петар има 12 фотография. У плави албум сложио йе 2/6, а у црвени 3/8 фотография. Остале йе ставио у жути албум. Колико фотография има у жутом албуму?

Рибар Риле йе упецао пуну мрежу риба. Приятељима йе поклонио 19 риба а њему йе остало 46. Колико риба йе упецао Риле?

Девойчица Сара йе на ливади убрала букет од 46 белих рада и 37 звончића. Одвойила йе цветове за прављење венчића и у букету йе остало 58 цветова. Колико цветова йе Сара одвойила за венчић?

Мария у каси има уштеђених 63 динара. Добила йе од баке 29 динара и затим йе купила 4 шналице по 17 динара. Колико новаца йе остало у Марийиной касици?

На тацни йе 12 колача. Бака йе додала йош 5 колача. Деца су пойела 7 колача. Колико йе колача остало на тацни?

У воћњаку има 91 стабло ябука и крушака. На свака 4 стабла ябука има 3 стабла крушака. Колико у воћњаку има стабала ябука, а колико крушака?

Поставља се питање: због чега у школских учбеницих нийедан задатак не би смѣо изгледати овако:

На тацни йе 12 колача. Бака дода йош 5 колача. Деца пойеду 7 колача. Колико колача остаде на тацни?

Кавказец пришел в магазин за курицей и не знает, как она называется на русском. Он показывает пальцем на яйцо и говорит продавцу: - Мне нужна его мама!

Попали на необитаемый остров американец, немец и русский. Однажды прибило к острову бутылку, открыли они ее, а оттуда - джинн: - Вы меня освободили, я исполню по два ваших желания! - Мешок денег и домой! - сказал американец и исчез. - Кружку пива и домой! - сказал немец и был таков. - Хорошая была компания, ящик водки и всех обратно! - сказал русский.

Налоговый инспектор с женой идут на костюмированный вечер. Он наряжается вампиром. Входят в бар, на нем черная накидка, во рту клыки, на пальцах когти. Знакомый бармен смотрит на него и спрашивает: - Вы прямо с работы?

И на крайу неколики примѣри писаних задатака из математике на руском йезику.

Сестра и брат получили по 4 яблока. Сестра съела 3 яблока, а брат – 2 яблока. У кого яблок осталось больше?

Арбуз и дыня вместе весят 5 кг, а два арбуза и дыня весят 8 кг. Сколько весит один арбуз и одна дыня?

У брата и сестры было орехов поровну. Брат отдал сестре 3 ореха. На сколько орехов стало больше у сестры, чем у брата?

Хозяин обещал работнику за год 12 руб. и кафтан. Но тот ушёл через 7 месяцев. При расчёте он получил кафтан и 5 руб. Сколько стоит кафтан?

1Ово йе усмена изява Велизара Бойичића, из села Драгодола у општини Осечина, у Колубарском округу, вѣроватно из 90-тих година 20-га вѣка. Може се видѣти овдѣ: https://www.youtube.com/watch?v=ALg-CtaqzoM.

2Више о том можете видѣти у мойем посебном раду о диглосийи у Врању на одредишту https://nevgen.org/Diglosija_u_Vranju.pdf.

3Србскословенски йезик йе србско издање старословенскога йезика, на койем биваху писане црквене књиге, остала књижевна дѣла и службени записи током срѣдњега вѣка, односно прѣ турске найезде. Он остайе йезиком србске цркве и по доласку Турака.

4Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), родом из Йенопоља (тада Угарска, сада западна Румуния), око 1700-е године пише дѣло "Хронике словеносрбске" на србскословенском йезику. Рад йе веома обиман, 2781-а страна, и представља прво србско повѣстно дѣло. Пошто у њем нема утицая рускога йезика, мой узорак од око 100 првих страна из његове треће књиге (о Немањићих), садржи мање од 2% перфекта. Од свих глаголских облика за навођење прошлих догађая перфекат йе тек шести по учестаности.

5Другдѣ се могу наћи и изрази „високи штил“ или “високи штилус“. Док се народни србски йезик редовно од разних писаца назива „простим“ йезиком. Ово „прост“ прѣ значи „простачки“ неголи „йедноставан“, йер ово друго свакако нѣйе био.

6Овдѣ йе наранџастом мастйу приказан однос броя примѣрака свршенога аориста у односу на укупан брой коришћених свршених аориста и свршених перфеката. То йест: Ас/(Ас+Пс), па се самим тим налази у опсѣгу [0..1]. Сва остала глаголска врѣмена се овдѣ у овой статистици занемаруйу, као и облици од несвршених глагола.

7Од свих обрађених дѣла найвећи постотак руских граматичких утицая има „Писмо Ахмета Алийу“, Захария Стефановића Орфелина, од 11.85%. С тога су сви постотци подѣљени овим бройем, како бише се сви свели на опсѣг [0..1]. Руски утицайи су разнолики: могу бити крњи перфекти („он чувствовао“, „не допустила“), руско будуће врѣме („будем исплатити“, „будемо помоћи“, „ти не скриеш се“), Л на крайу перфекта („он посадил“, „он воображал“), избѣгавање зватељнога падежа („О, Селим!“, „Господин доктор!“), „т“ на крайу трећега лица у садашњем врѣмену („он может“, „она чует“, „то називается“, „они живут“), руски падежни облици („самое“, „очи мои“, „Омаровойу“, „из Медини“, „придворнаго“, „пет епископов“, „вйечнуйу“, „долгое“, “вежеств“, „родителей“) и разни други („я вам скажу“, „дражайша“, „величайши“, „би достати“) итд. Напомињем да йе за пойедина дѣла статистика за другу слику рађена на нешто мањем узорку него ли за прву слику. На примѣр „Жертва Авраамова“ йе цѣла обрађена за прву статистику, док йе за другу обрађено нешто више од трећине дѣла. Йош йедна битна напомена: док су неке од наведених особина искључиво везане за руски йезик (рецимо крњи перфект, избѣгавање зватељнога падежа), неке од њих постояху и у србскословенском йезику, односно књижевном йезику срѣдњовѣковне србске државе (на примѣр, „т“ на крайу трећега лица у садашњем врѣмену, Л на крайу перфекта, облици поређења придѣва попут „величайши“, и пойедини падежни облици, рецимо наставак „аго“ („придворнаго“)). Па йе понекада тешко установити ради ли се о руском, или о утицайу србскословенскога йезика. То нарочито важи за дѣло Йеротея Рачанина „Путешествийе к граду Йерусалиму“.

8Врѣдност „n“ означава укупан брой књижевних дѣла у статистици (овдѣ йе 14). Врѣдност „Ас(и)” означава укупан брой примѣрака свршенога аориста у и-том дѣлу, „Р(и)” означава укупан брой руских граматичких облика у и-том дѣлу, док йе „У(и)” укупан брой рѣчи у и-том дѣлу. Истим образцем се рачуна и међузависност свршених перфеката и руских граматичких облика у дѣлу, само што се умѣсто „Ас(и)” ставља укупан брой свршених перфеката у и-том дѣлу (Пс(и)).

9Ту спадайу и називи найвиших установа прво устаничке Србийе, а потом и Књажества Сербскога „вожд“, „правитељствуйушчи совйет“, „попечитељ“, „књаз“, „окружийе“, „казначейство“, „полковник“, итд...

10Мислим да руски йезик нѣйе оставио трага у високом йезику Срба само у устройству прошлих глаголских врѣмена. Читайући бройна дѣла из вѣкова 18-га и 19-га и на основу наших народних говора, стекох утисак да поява губитка зватељнога падежа (нарочито у женском роду, када се рецимо Йелени, Драгани, Алекси обраћамо са „Йелена!, Драгана!, Алекса!“ а не народски то йест „сељачки“ „Йелено!, Драгано!, Алексо!“) такође потиче из рускога йезика, у койем зватељнога падежа нема, а што йе такође врло честа поява у мѣшаном славеносербском йезику. Друга поява коя личи на утицай рускога односно славеносербскога йезика йе изостављање помоћнога глагола у трећем лицу йеднине перфекта повратних глагола, па у високом йезику имамо „он се уморио“, „флаша се поломила“ итд умѣсто „сељачкога“ „он йе се уморио“ и „флаша йе се поломила“. Наравно, овиме двоме се нѣсам нарочито бавио и ово захтѣва додатно истраживање, и статистички доказ.

11Врѣдност „n“ означава укупан брой писама. Врѣдност „А(и)” означава укупан брой примѣрака аориста (и имперфеката) у и-том писму, „Р(и)” означава укупан брой руских рѣчи/облика у и-том писму, док йе „У(и)” укупан брой рѣчи у и-том писму. Истим образцем се рачуна и међузависност перфеката и руских рѣчи у писму, само што се умѣсто „А(и)” стави укупан брой перфеката у и-том писму.

12Крагуйевац тада бѣше прѣстоница Књажества сербскога и „Новине србске“ бияху званично државно гласило.

14Нѣйе искључено да йе ово появе било и у врѣме Краљевине Йугославийе, па и ранийе, у Књажевини и у Краљевини Србийи, али немам никакве потврде тога.

15Ово дѣло садржи тако велик брой података и подробности, често техничке природе (величине и брой зграда, подробни описи предмета и слично) да се мени тешко чини да йе писац толике пойединости могао запамтити да би их записао тек двадесетак година каснийе. Разумнийим и вѣроватнийим ми се чини да йе дѣло 1720-тих година преписивано или допуњавано, а да йе његов костур настао много ранийе, током путовања или убрзо по повратку с путовања.

16 Нѣмачко просто прошло врѣме, првенствено приповѣдачко, одговара нашему аористу, имперфекту или претериту. Био йе изузетно чест у аустрийских и нѣмачких новинах тада, као што йе и у садашње врѣме.

17Све шале потичу са https://www.vicevi.rs са страница „Найбољи вицеви“ и „Политички вицеви“. Томе приступих 2021 године.