Политика сузбијања употребе аориста

Значење аориста (с нагласком на разликах од значења осталих прошлих времена), стање употребе у ранијем и данашњем србском језику и разлози његове политичке неподобности односно прогона из јавнога живота

Аорист је једно од четирју прошлих глаголских времена у нашем језику (за оне који не знају или нијесу сигурни шта је аорист, то су глаголски облици у примјерах из народних пјесама "сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше" или "сину муња на часне вериге"). Аорист је у србских народних пјесмах веома заступљено прошло глаголско вријеме, шта више најчешће. Исто тако је мање-више и с цјелокупном нашом књижевношћу. Слободно се може рећи да се србска књижевност не може замислити без аориста, који је од прошлих глаголских времена њен камен темељац.

Али, данас се аорист врло ријетко може чути и видјети на телевизији, радију, у новинах, у издаваштву а нарочито у званичној, пословној, државној, или у ма којој другој службеној употреби. Због тога многи сматрају да је аорист данас архаичан глаголски облик, глаголско вријеме у нестајању. Поставља се питање, како је се догодило да аорист у двадесетом вијеку напрасно почне нестајати?

Прије него што покушам дати одговор на ово питање, мораћу направити мали осврт на значење аориста, његову повијест и стање његове употребе у Срба кроз вјекове.

Напомињем да се у овом раду не бавимо творбом аориста, јер је она обрађена на многих других мјестах.

02. Значења аориста и придјевскога садашње-прошлога времена (такозванога перфекта), с нагласком на их разликах

За разумијевање значења двају времена и разлика њихових двају значења потријебно је прво разумјети појмове радње и стања, односно чињенице.

На примјер, када кажемо "Наша језичка наука је пропала", ми не говоримо о самој радњи пропадања језичке науке, него износимо чињеницу, наводећи стање у којем се наша језичка наука сада налази. Исто тако у примјеру "Нога пропаде кроз натруо под", се не говори о стању у којем се нога налази, него о самој радњи пропадања. Али, ако бисмо рекли "Нога је пропала кроз натруо под", говорили бисмо о стању послије радње пропадања, о стању у којем се нога сада налази, или у којем је се налазила некада у прошлости.

А сада мало сложенији примјер, проучићемо двије сличне тврдње, али изражене двома различитима временима.

"Војници запалише кућу. Захваћени огњем, таваница и кров се урушише." - ово је примјер у аористу. Видимо да се наводе двије радње, паљења куће и урушавања крова, редом којим се и одигравају.

А затим одговарајуће, али у придјевском времену (тзв. перфекту).

"Војници су запалили кућу. Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили."- Сада се наводе два стања, односно чињенице, и то редом којим се одигравају предходеће им радње.

А сада кључни дио овога примјера, извршићемо мали језички оглед. Шта би се догодило ако бисмо у горњих примјерах првим и другим реченицама замијенили мјеста? Јел би се значење промијенило, и у којој мјери?

Прво погледајмо шта се добија ако бисмо замијенили мјеста реченицам у примјеру са тзв. перфектом.

"Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили. Војници су запалили кућу." - Замјеном мјеста се прво наводи касније (урушавања крова), па се потом наводи раније започето стање, односно чињеница (паљења куће), којим се објашњава узрок првога стања. У овом примјеру замјеном мјеста читалац имајући иоле осјећаја за значење глаголских времена не би био збуњен, било би му потпуно јасно шта је узрок а шта је посљедица, односно редослијед и значење примјера не бише дошли у питање.

Али, шта би се догодило ако бисмо замијенили мјеста реченицама с аористом?

"Захваћени огњем, таваница и кров се урушише. Војници запалише кућу." - У овом случају, читалац (или слушалац) би вјероватно био збуњен. Због редослиједа двију радњи, вјероватно би помислио да војници пале другу кућу, и то тек када је прва била изгорјела и урушена.

Као што видимо, замјена мјеста реченицама у горњих примјерах не оставља исте посљедице ако се ради о аористу и ако се ради о тзв. перфекту. Посљедице замјене су у случају аориста далеко веће. Зашто је тако? Зато што се аористом, као што већ наведох, нагласак ставља на радњу у прошлости, те њихов редослијед у излагању мора одговарати редослиједу самих радњи, док се такозваним перфектом наводе чињенице, односно стања, што не захтијева обавезно навођење у одређеном редослиједу.

Читаоци вјероватно примјећују да ријечи "перфект" више пута пришивам придјев "такозвани". Сада ћу објаснити зашто то чиним. Разлог је што овоме глаголскоме времену, обзиром на његово значење, много више приличи назив садашње-прошло вријеме (или на страном језику "презент-перфект"), него ли назив прошло вријеме (перфект). Управо тако се ово вријеме и назива у бугарском језику, које мање-више има исто значење као у србском (бар какво је било до 1945).

Вјерујем да смо сви ми много, много пута бивали у прилици чути како неко, на примјер у пошти, општини или у ма којој другој установи каже службеноме лицу: "Дошао сам да ...". При том говорник не мисли на долазак од прије годину или мјесец дана, или на јучерашњи долазак. Он мисли на свој долазак управо сада. Језикословци бише рекли да је ово "Дошао сам" примјер прошлога времена (перфекта), али какве ово има везе с прошлошћу? Нема никакве, баш никакве, има искључиво са садашњошћу. "Дошао сам (овдје)" у овом примјеру значи "Ту сам (сада)", а не "Ту сам био раније".

Исто тако је и у врло сличном примјеру када особа дошавши у јавну установу или позвавши телефоном каже саговорнику "Хтјела/хтио сам питати...". "Хтјела сам" се овдје односи искључиво на садашњост, а не на прошлост. Овакве примјере чујах стотинама пута. Слични примјери су, такође прилично чести и свим нам познати, из уличарскога говора
"Шта ме гледаш? Шта си зинуо?" и "Зашто стојите, шта сте се укипили?" Ни у ових случајих (зинућа и укипљења) се не ради о прошлости него искључиво о садашњости. А нас наша језичка "наука" учи да је све ово "прошло вријеме"!

Ево што о значењу прошлих глаголских времена пише Стојан Новаковић у својој Граматици из 1894 (и 1902 године). Ту се јасно види да наш познати језикословац перфект сматра садашње-прошлим временом (Стојан Новаковић је био језикословац, историчар, министар у више Влада, а једном чак и Предсједник Владе Краљевине Србије).

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(1894)

"У казивању онога што је прошло, може се имати обзира или на различито трајање или само на прошлост. Тако се глаголска радња извршена у прошлости може обележити с погледом на трајање као свршена у неком ограниченом простору времена (говорих), или као несвршена, трајна, без ограниченог простора у времену (говорах). Може се пак, без обзира на трајање, гледати показује ли се радња просто као прошла у онај мах кад се о њој говори (говорио сам), и то је прошасто од скора или садашња прошлост; или се радња хоће показати као прошла не у онај мах кад се о њој говори, него далеко пре тога, у прошлости (бејах говорио или био сам говорио), и то је прошлост одавна, или давнашња прошлост.

Кад ли се, без обзира на трајање, хоће нека радња показати просто као прошаста у онај мах кад се о њој говори, као садашња прошлост, онда се узима време прошло (перфекат), управо реченица састављена из садашњега времена глагола бити (сам, си, итд.) и прошастога придева потребнога глагола. Глагол бити као спона може се изоставити.

Ово тумачење обадва ова сложена прошла времена, на коме смо се сад зауставили одступивши у свему од онога у досадашњим издањима ове књиге, потврђује се и кад се састав њихов с етимолошке стране разложи. Ту се просто гради реченица, у којој је глагол бити спона, а прошасти глаголски придев прави прирок. Спона бити показује и ту, као и у свима реченицама именскога прирока, време, у које се збива оно што се прошастим глаголским придевом просто приписује подмету као адјективно прошасто својство онога што се казује глаголом од којега је тај придев. Отуда је са свим правилно наше називање садашње прошлости, прошастога у онај мах кад се говори (Ја сам говорио), и давнашње прошлости, прошастога одавно (Ја бејах говорио. Ја сам био говорио). Пример: Сад сам говорио, а тада говорио бејах — антитезом сад и тада такође посведочава ово тумачење. Оба та времена, дакле, нису по граматичкој анализи ништа друго него реченице с именским прироком. Наше мисли подупиру се примерима, у којима се исти прошасти глаголски придев употребљује изван прирока као додатак подмету или предмету, нпр. Остарела мајка. — А човјек умире изнемогао. — Агара метне својега сина, од жеђе изнемоглога, под једно дрво. — Тако исто долази тај облик у именскоме прироку као именски део уз глагол за прирок недовољан, нпр.: Ко чујаше, нечуо се чини. — Па ко виђе, чини с’ невидио."

Ево још једнога примјера, "Када будете дошли на жељезничку станицу, прво провјерите је ли воз стигао". Овдје се тзв. перфект не користи ни за прошлост, ни за садашњост, него за будућност, односно за навођење стања у будућности. Наши језикословци бише и даље рекли да је ово прошло глаголско вријеме, и да је његова употреба за будућност "правилна", иако се то коси са здравим разумом.

Основно значење придјевскога садашње-прошлога времена у србском језику за свршене глаголе је стање у садашњости или у прошлости (о несвршених нећемо овдје, они су свијет за себе). Уколико у исказу нема ближе временске одреднице, стање важи у садашњости, што је његово основно и у њеном одсуству подразумијевано значење. Уколико се жели исказати стање у прошлости, потребно је у исказу навести временску одредницу којом се стање из садашњости помјера у прошлост.

Све то ћу сада показати на још једном примјеру, али мало дужем. Замислите да ве телефоном позове ваш друг Стево и током разговора каже: "Зорана су ударила кола", гдје је Зоран ваш заједнички пријатељ. Ви бисте се, наравно, уплашили за Зоранов живот, и питали бисте прво је ли жив, и у каквом је стању, страхујући за њега. Узрок вашега узбуђења и страха за Зоранов живот је употреба садашње-прошлога времена уз непостојање временске одреднице у исказу, те ви подразумијевате да стање "ударености и посљедичних повријеђености и опасности по живот" важи у садашњости.

Али, шта би било када би ви Стево само рекао "Зорана су прије три мјесеца ударила кола"? У овом случају у исказу постоји временска одредница, помоћу које ви закључујете да стање опасности по Зоранов живот сада највјероватније не постоји, те ве самим тим овакав исказ не би тако узрујао.

Размотримо и трећи случај, Стево ви током разговора телефоном вели "Зорана су била ударила кола", или ређе, "Зорана бјеху ударила кола". Иако овдје нема никакве временске одреднице, ви се вјероватно, чувши реченицу, не бисте уплашили за живот Зорана, јер употребу "давнога прошлога времена" (на страном језику, плус-квам-перфект) ви (исправно) доживљавате као знак да стање "ударености, односно њених посљедица повријеђености и опасности по живот" не важи у садашњости него је само важило у неком тренутку или раздобљу у прошлости.

Основно значење давнога прошлога времена свршених глагола у србском језику је важење стања у прошлости али не и у садашњости (од туда "давно"). Друго значење је "важење стања у тренутку одигравања друге прошле радње", на примјер "Он се није био оженио када је почео радити у заводу". У говорах гдје су у употреби оба облика давнога прошлога времена ("он бјеше дошао" и "он је био дошао"), првим обликом се означава доживљеност, а другим недоживљеност.

Ево још једнога прегледнога примјера, са упоредним поређењем изворних значења двају придјевских прошлих времена, али и аориста и имперфекта, на примјеру свршенога глагола "поломити":

"Радивоје је поломио ногу.", - Нагласак је на стању, односно посљедици радње, а не на самој радњи. Пошто нема никакве временске одреднице, ово значи да је Радивоју нога у тренутку говора поломљена. Што значи да стање поломљености важи у садашњости.

"Радивоје је био поломио ногу." - Рекло би се "Било па прошло", стање поломљености је важило у прошлости, али у садашњости не важи. Радивоју је нога сада зарасла, односно више није поломљена.

"Радивоје поломи ногу." - Радња у прошлости, коју је говорник на неки начин доживио. Нагласак је овдје на самој радњи, док је стање поломљености неважно. Због тога се из исказа не може закључити је ли му нога сада сломљена или није.

"Радивоје поломијаше ногу", или у говорах јужне Србије "Радивоје поломеше ногу" - Нагласак је овдје искључиво на радњи, а не на стању (поломљености). Али, у овом случају свршена глагола, ради се о доживљаваној радњи више пута поновљеној у прошлости. Овакви облици, имперфекти свршених глагола, се могу чути у говорах јужне Србије (лично чујах на десетине таквих), и понегдје у Црној Гори.

Још остајем дужан објаснити због чега тзв. "перфект" називам придјевским временом. Његово поријекло и састав јесу придјевски, твори се од придјева и значење му је придјевско, јер служи описати стање нечега.

На почетку одјељка наведох примјер "Наша језичка наука је пропала", гдје се јасно види двојство глаголскога времена и описа нечега (за шта служе придјеви). Ту се ријеч "пропала" може тумачити и као придјев и као глагол. Чак можемо окренути реченицу тако да се придјев нађе у косом падежу, па рецимо можемо добити "У нашој пропалој језичкој науци..."

Такође, придјевско прошло вријеме се не мијења наставцима по лицах, као што се мијењају права глаголска времена (садашње вријеме, аорист и имперфект, рецимо "Ја нађох, ти нађе, он/она нађе, ми нађосмо, ви нађосте, они/оне нађоше"), него се њим супротно мијења по роду ("Ја сам дошао/дошла, ти си дошао/дошла, он/она је дошао/дошла, ми смо дошли/дошле, ви сте дошли/дошле, они/оне су дошли/дошле"), што је исто као што се мијењају сви други придјеви (рецимо "Ја сам глуп/глупа, ти си глуп/глупа, он/она је глуп/глупа, ми смо глупи/глупе, ви сте глупи/глупе, они/оне су глупи/глупе").

Ево неколиких од многих примјера садашње-прошлога времена у остварењу „Лудих година“, то јест „Жикине династије“, који с прошлошћу немају никакве везе. Односно, односе се искључиво на стање у садашњости.

За крај одјељка ми остаје још само објаснити зависност појма доживљености и употребе прошлих глаголских времена. У србском језику (као и у бугарском и у македонском језицих) се аорист и имперфект првенствено користе за изражавање доживљених радњи из прошлости (или оних које се желе представити као доживљене, што је често у књижевности), док се придјевско прошло вријеме изворно треба користити за исказивање чињеница (односно стања оставших послије радње извршене у прошлости), или за описивање недоживљених радњи. То је природно, јер ако човјек доживи радњу, очекивано је да ће је описивати глаголским временом које нагласак ставља на саму радњу (аористом или имперфектом), док је такође природно да ће говорник не доживјевши радњу али видјевши стање остало послије ње у исказу користити одговарајуће придјевско прошло вријеме које служи навођењу стања, односно посљедице радње.

Два проста примјера написанога: "Кућа изгоре" и "Човјек побјесне", има смисла рећи само очевидац самих радњи "изгорења" и "побјешњења", док би насупрот томе човјек који је закаснио и видио само остатке изгорјеле куће могао рећи једино "Кућа је изгорјела". Јер чину горења није присуствовао. Слично томе за "Човјек је побјеснио".

За крај одјељка дајем лијеп примјер како се у народном говору, и то коришћеном у службене сврхе, употријебом пригоднога глаголскога времена разликује доживљено од недоживљенога. Ово је исјечак из службенога извјештаја кнеза Јагодинскога Аранђела Милосављевића послатога 1822. године Књазу Милошу Обреновићу. Молим обратити пажњу како се све што се догађа у Јагодини наводи аористом и имперфектом (јер је доживљено), док се све што се збива у Ћуприји наводи придјевским садашње-прошлим временом (јер није доживљено извјештачем).

Ја ваш покорни слуга не пропуштам вама покорно јавити како ономад дођоше 8 Арнаута из Голак ишту да иду у Београд. Ја им потражи(х) тескеру нису имали врати(х) ги натраг. Они отишли у Ћуприји казали ћуприском војводе и бинбаше како смо иј вратили натраг зашто нису имали тескеру. Ондак дали им тескеру војвода и бинбаша ћуприски јучер па дођоше код јагодинског војводе и он искаше ди и пусти, ја не дадо(х) но их па натраг врати(с)мо.

03. Употреба аориста у данашњем народном говору

У обичном, разговорном језику Београда аорист се још увијек може чути, али не тако често, с прилично суженом употребом. Очито је да званичан језик јавних гласила (у којем аориста или нема уопште или је врло, врло риједак) заједно са школством и службеном употребом језика има великога утицаја и на разговорни језик, којим се коришћење аориста обезхрабрује и он потискује из употребе.

Занимљиво је питање, како данас аорист стоји у унутрашњости Србије, а нарочито у сеоских срединах. Не требате ићи далеко од "круга двојке" да бисте примјетили како учестаност аориста значајно и брзо расте. Старосједелачко ("сеоско") становништво данашњих београдских приградских насеља Железника, Сремчице и Велике Моштанице аорист користи значајно чешће од становника општина Стари Град или Врачар. По селах барајевске, сопотске или младеновачке општине аорист је значајно учесталији и обичнији у разговорном језику него што је у београдском говору, нарочито у говору старијих људи.

Иначе, имам разлога сматрати да раније стање употребе аориста у самом Београду није превише одступало од стања у његовој околини. Наиме, познајем особу рођену 1932. године у Београду, са завршеном средњом школом, која је читав свој вијек провела у средишту града (никада није живјела ван Београда, па чак ни ван средишта града). И она дан-данас редовно користи аорист, не само за догађаје који су се управо догодили (попут "паде нешто"), него и при казивању својих доживљаја из давне прошлости. Ни њен примјер није усамљен.

По селах около Крагујевца, Кнића или Горњега Милановца аорист је сасвим обично глаголско вријеме, са далеко већом учестаношћу него што је у београдском говору. У подрудничких селах има дјеце предшколскога узраста која аорист користе скоро колико и државном политиком повлашћени перфект. Већ у Крагујевцу примјетих да се аорист користи нешто ређе него ли у околних селах, нарочито у говору образованијега слоја становништва.

У врањском говору, како у говору самога града тако и по околних селах аорист је веома заступљен (имперфект такође), до мјере да је вјероватно најкоришћеније прошло глаголско вријеме у разговорном језику. Слично стање је и у других мјестах Јужне Србије, на примјер у Лесковцу и у Власотинцу. Морам напоменути да је и у Врању примјетна разлика учестаности аориста (и имперфекта) међу мање и више образованима. Мање образовани га и тамо користе чешће.

Уопштено говорећи, у читавој Србији је примјетан исти образац: у свакој градској средини је учестаност аориста мања него ли у оближњих селах, и у свакој средини понаособ је аорист чешћи међу необразованима него ли међу образованијим слојем становништва. У свакој средини је такође примјетно да је аорист чешћи међу старијима него међу млађима (што јасно говори да је на путу нестанка). Важно је напоменути да и међу становницима исте сеоске средине и истога годишта постоје разлике у учестаности аориста. Они који имају више завршене школе и/или раде у граду у просјеку га мање користе од осталих.

Без икакве сумње, свуда гдје се аорист користи, користи се првенствено за доживљене радње у прошлости. У областих са данас суженом употребом аориста (попут Београда и Војводине) он се користи углавном за (доживљене) догађаје који су се догодили непосредно прије тренутка ријечи (на примјер догађај којему присуствовах, дијете средњошколска узраста у трамвају узвикну "Уједе ме нешто!", вјероватно оса или слично). Док се у крајевах с чешћом употребом аориста, он користи у изворном неокрњеном значењу, за доживљене догађаје, без обзира колико је времена протекло од њих. Тако моја мати (иначе родом из области Горње Груже у Шумадији) редовно казиваше своје доживљаје из дјетињства и младости користећи аористе (и понеки имперфект).

04. Дијалектолошка грађа о употреби аориста у србских говорах

Сада ћемо погледати шта о употреби аориста у народних говорах Срба кажу научни радови наших језикословаца. Велика већина њих је заснована на истраживањих спровођених широм Србије, Црне Горе и других дијелова бивше Југославије послије 1945.

Овакви научни радови представљају свједочанство о употријеби аориста и један су од могућих „прозора“ у прошлост, којим бисмо могли боље сагледати учестаност аориста у предкомунистичком раздобљу у говору нашега народа. Други „прозор“ у прошлост представљају надписи на надгробних споменицих, о којих ћемо говорити касније у овом раду, док би трећи могла бити сачувана писма из ранијих времена.

Почнимо од дјела др-а Слободана Реметића из 1985 године о народних говорах средишње Шумадије, који обухватају (у цјелини или дјелимично) општине Сопот, Младеновац, Аранђеловац, Барајево и Лазаревац. Писац дословце каже “За разлику од имперфекта, аорист је сасвим обичан и жив у свакодневном говору, нарочито у приповедању“. У дјелу се наводи да се аорист користи и за несвршене глаголе, наравно у мањој мјери него ли са свршенима. Између осталога, наводе се разни неправилни облици аориста у употреби у народу: „узек“ или „узег“ (умјесто „узех“), „видомо“ и „дођомо“ (умјесто „видосмо“ и „дођосмо“), „запалиште“ (умјесто „запалисте“), око Колубаре и наставак „-шу“ мјесто „-ше“ „(отерашу“ и „заробишу“) итд. Рад др-а Реметића је изузетно важан јер нам свједочи да аорист није архаично глаголско вријеме ни у јужној околини града Београда, и то у вријеме (каснога) комунизма.

У дјелу Игрутина Стевовића "Шумадијски говор у Гружи с особитим освртом на акценте" , издатога 1969. године, о стању аориста и имперфекта у гружанском крају (општина Кнић и дјелови општина Крагујевац, Г. Милановац и Краљево) се каже:

"Аорист се чува у овом говору, и никако се не може говорити о његовом губљењу, па ни ограничавању његове употребе. Шта више његова је употреба врло разноврсна и особита да га ту не могу заступити друга времена. Он је тако чест у говору колико и презент, како перфективни тако и имперфективни, како у причању тако и у јављању, обавештавању. ... Имперфект се употребљава како у причању о догађајима у прошлости тако и у јављању о ономе што је виђено, доживљено. Као и аорист, овај облик има тако развијену употребу да се не може говорити не само о његовом губљењу већ ни о његовом ограничењу."

За народне говоре источне Шумадије се у раду Жарка Бошњаковића из 2012 каже „Ово глаголско време жива је граматичка категорија и у свакодневном говору“. У овом раду су описани говори смедеревскога Подунавља, сјеверне Јасенице и источнога дијела Космаја.

У дјелу „Говор Ресаве“ Асима Пеца и Бранислава Милановића из 1968 се наводе бројни примјери аориста, али се не наводи колико је аорист чест у овом крају.

Душан Јовић знатан дио својега рада „Трстенички говор“ из 1965 године посвећује аористу, и ту вели „Аорист је облик који у функцијама за обележавање прошлости у трстеничком говору има још увек велику фреквенцију употребе. Слична ситуација је и у свим говорима косовско-ресавског дијалекта.” Али, он на више мјеста у раду наводи да је употреба аориста у опадању, не улазећи у узроке. Вјерујем да је одлично знао зашто је то тако, али да то није смио написати.

Радоје Симић у својем раду „Левачки говор“ из 1971 наводи велики број примјера аориста и даље каже: „Још једном треба истаћи чврсто осећање за аорист, тако да се овај добро разликује и од имперфекта, облика који, са своје стране, већ креће путем лаганог одумирања.“

Маринко Божовић у раду о говору Ибарскога Колашина из 2002 пише „Аорист је веома жива граматичка категорија у овом говору. Има велику фреквенцију. Употребљава се од свршених и несвршених глагола.”

Такође, аористу је посвећен значајан дио рада Данила Барјактаревића из 1958 о новопазарско-сјеничких говорах, и наводи се да је „овај облик чест и код перфективних и имперфективних глагола“.

Мирослав Николић наводи у раду „Говори србијанског Полимља“ из 1990 да је аорист „Врло фреквентан облик. Твори се и од несвршених глагола, али ређе.“

У раду о говору села Љештанскога (између Бајине Баште и Ужица) из 1973 године, Милосав Тешић пише: „Аорист се врло често чује, нарочито од свршених глагола“. Затим вели и да се може чути и од несвршених. Ево врло занимљива одјељка од Тешића: „Колико је аорист чест у љештанском говору најбоље се може видети на следећем одломку: Тражисмо до ноћи. Јањета нема и нема. Затворисмо не овце и полегосмо. Кад ноћом ето ти јањета блеи око кољебе. Ђиписмо баба ија и уватисмо јање и одведосмо у овце.“

Драгана Радовановић у раду „Говор Ваљевске Подгорине“ из 2014 пише: „У Ваљевској Подгорини аорист је веома жива категорија и употребљава се скоро редовно од глагола свршеног вида”, и наводи велики број примјера.

Имамо податак и о родном селу Вука Караџића – Тршићу. Павле Ивић у својем „Извештају о дијалектолошкој екскурзији по ужој Србији“ из 1959 године пише “И у Тршићу и у Биоски (село западно од Ужица) аорист је у живој употреби.”

У раду о говору Мачве Берислава Николића из 1956 године се наводе многобројни примјери аориста забиљежени у народу, али се не говори о учестаности самога аориста у Мачви.

У раду „Дијалекти источне и јужне Србије“ Александра Белића из 1905 године се каже „Оба (аорист и имперфект) се употребљавају врло много, далеко више него и у једном другом дијалекту нашем“. Југоисточна Србија је, без икакве сумње, и данас највећа тврђава аориста у Србији, и главно упориште имперфекта. У новијем раду издатом нашом Академијом Наука „Говор Заплања“ из 2000 године Јордана Марковић за аорист каже да је „најучесталији глаголски облик за прошлост“. Заплање је брдско-планинска област непосредно јужно од Ниша. У Врању или у Власотинцу на примјер, аорист је данас изузетно чест, чак и међу млађим свијетом.

Татјана Трајковић у раду “Говор Прешева” из 2016 године пише „Аорист и имперфекат се често употребљавају, с тим да је аорист нешто фреквентнији“.

Марина Јуришић у „Говору Горње Пчиње“ (општина Трговиште, крајњи југ Србије) износи „У пчињском говору аорист се гради и од свршених и од несвршених глагола и врло је фреквентан”.

Новица Живковић у „Говору Пирота“ из 1997 каже „Аорист је у пиротском говору у широкој употреби. Иако му је главна функција да од свршених глагола казује свршене радње, он се може градити и од несвршених”.

Јакша Динић у раду „Тимочки дијалекатски речник“ из 2008 наводи да су у области горњега Тимока (јужно од Зајечара) и аорист и имперфект „у честој употреби“.

Јадранка Милошевић у раду „Говор средњег тока Млаве“ из 2014 каже да је аорист „жива категорија“ и наводи велик број примјера његове употребе, како од свршених тако и од несвршених глагола.

Голуб Јашовић у својем раду „Прилог проучавању говора села Тамнича код Неготина“ из 2012 вели:

„Имперфекат и аорист се ретко чују у говору данашњих становника Тамнича: врућина вел`ика бе, беде зима. И у овом говору се употребљава аорист са наставком -хмо>мо: муке испатимо, улезомо, попадомо”.

Стање косовско-метохијских говора је доста слично у погледу аориста стању у југоисточној Србији. У раду „Временска употреба претериталних облика у говору северношарпланинске жупе Сиринић“ Бојане Вељовић и Радивоја Младеновића из 2017 се каже:„Аорист је основни облик којим се казују прошле доживљене радње исказане глаголима свршеног вида, а његово место у систему релативно је стабилно“.

Док Радивоје Младеновић у раду „Аорист и имперфекат у говорима метохијско-косовскога и северношарпланинског ареала“, издатом послије 2007, каже „Аорист је жив глаголски облик у свим говорима, иако и овај глаголски облик потискује перфекат свршених глагола.“

А сада пређимо на говоре сјеверне Србије, односно Војводине, као бисмо видјели како тамо стоји аорист у народних говорах.

За говоре Срема Берислав Николић у раду „Сремски говор“ из 1959 године каже „Употреба аориста у сремском је говору ограничена. Нису сва лица аориста у подједнакој употреби у Срему“. Затим се каже „Треће лице једнине употребљава се често у Срему“ и „Треће лице множине употребљава се често у говору Срема“, и наводи се велики број примјера.

У књизи „Банатски говори шумадијско – војвођанског дијалекта“ из 1997 од неколицине писаца се каже: „Ово глаголско време је живо, али је инвентар његових облика редуциран“. Наводе се и бројни примјери, највише из трећега лица оба граматичка броја (множине и једнине). Затим се за примјере каже „...њихов знатан број не говори о некој нарочито високој фреквенцији аориста. Наравно, јасно је да аорист није ни редак, тј. да није био редак у поколењу од којег је добивена грађа.“

На жалост, не успјех пронаћи ниједан рад о говорах Бачке, али се у других радовах на више мјеста при поређењу спомињу примјери бачванских аориста. Тако се у раду о говорах Баната каже „Мање су значајни аористи типа дођеше, који долазе спорадично у Кикиндској зони и у Бачкој“. А у раду о говорах Средишње Шумадије се спомињу примјери „ми дођоше“ из Бачке, уочени Милошем Московљевићем.

А сада ћемо навести шта се о аористу у говорах Црне Горе може наћи у научних радовах. Аористу је посвећен велики простор у раду Митра Пешикана „Староцрногорски средњо-катунски и љешански говори“ из 1965 године. Ту се, између осталога, каже дословце: „Аорист је у приповедању практично једини облик за казивање туђих свршених радњи ако се причају према сопственом запажању”. Наводи се употреба аориста и с несвршенима глаголима, поред имперфекта.

За говор племена Ускока (сјевер Црне Горе, близу Дурмитора) Милија Станић у раду „Ускочки говор“ из 1974 наводи велики број примјера и „У ускочком се говору добро чувају аорист и имперфекат”. Слично томе, Бранко Милетић у раду „Црмнички говор“ из 1938 наводи: “Употреба аориста и имперфекта врло је жива и ја сам за оба времена, а нарочито за аорист, забележио велики број примера”. И за говор племена Бјелопавлића Драго Ћупић вели у раду из 1977 „Овај облик је веома жива категорија у говору Бјелопавлића”.

За брђанско племе Васојевића Рада Стијовић у раду „Говор Горњих Васојевића“ вели да је аорист „врло живо средство приповедања“.

А сада идемо на области у Босни и Херцеговини.

Данило Вушовић у раду „Диалект источне Херцеговине“ из 1927 пише “Пре свега треба напоменути да је употреба облика имперфекта и аориста у овом диалекту обична” (односно честа). Радосав Ђуровић у раду „Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине” из 1989 за аорист, поред великога броја примјера, наводи и: „Висока фреквенција у нарацији, изгледа, једнака му је императиву и крњем перфекту”. Милорад Дешић у раду „Западно-босански ијекавски говори“ наводи знатан број примјера аориста, али не наводи процјену колико је чест, осим за аорист несвршених глагола, за који каже да „није тако чест“.

Слободан Реметић у раду о говору села Жељове код Бановића из 2015 вели да је аорист у говору Жељове „прилично чест“.

О употријеби аориста у говорах Срба у Хрватској, Далмацији и Славонији једино успјех наћи нешто у књизи Милоша Окуке „Српски дијалекти“ из 2008. Тако он за говор Срба у сјеверној Далмацији (Книн, Бенковац, Обровац) каже да се „аорист завршава на -ошмо, -оште“, и додаје да је „импефекат жива категорија“. За банијско-кордунско поднарјечје каже да је имперфекат изчезао, а да је аорист с наставцима „-ишмо, -иште“. За обје области не каже колико је аорист чест, али га очито има. За личко поднарјечје се каже само „имперфекат је нестао“, аорист се не спомиње. Да га нема у говору личких Срба, писац би то сигурно био написао. Уз то, у књизи „Гут бај Бродвеј ело Франс“ Љубомира Кокотовића, писаној на чистом личком народном говору, има поприличан број примјера аориста (и овдје с наставком „-шмо“), те његово постојање у говору Личких Срба не подлијеже сумњи. За барањско поднарјечје Окука пише да је имперфект ишчезао, а да је аорист врло риједак. О говору Срба из западне Славоније не успјех ништа наћи. Али, познајем госпођу, рођену тамо 1930 и неке, која је и већи дио живота тамо провела, а која прилично аорист користи, па његово постојање тамо не подлијеже сумњи.

Књига Милоша Окуке је добар извор и за друге области.

За шумадијско-војвођански дијалекат он пише да је аорист у говорах јужно од Саве и Дунава

„жива категорија“, док је у војвођанских у „суженој употреби (2. лице множине је готово изгубљено. Умјесто њега обично су облици 3. лица. У многим мјестима се јављају умјесто 1. лица облици 3. лица у множини. Нпр. 'ми одоше')“. За банатско-поморишко поднарјечје вели да је „нестао имперфект. Аорист само од свршених глагола“.

За косовско-ресавско нарјечје каже „жива је употреба аориста и имперфекта“ а за призренско-јужноморавско нарјечје наводи „широку употребу имперфекта и аориста“ и „аорист је чест глаголски облик“, док за сврљишко-заплањско нарјечје даје потврду да је „аорист најчешћи глаголски облик за прошлост“. И коначно, за тимочко-лужничко нарјечје вели „жива употреба аориста“.

05. Стање аориста у говорах хрватскога језика

За разлику од србских нарјечја, у хрватских говорах је аорист далеко мање заступљен, док их у многих говорах уопште нема (нпр. кајкавски), или се налазе само у ријетких траговах (чакавски). Ево шта успјех наћи о том у радовах разних хрватских језикословаца:

Др. Мате Храсте у својем дјелу "Особине говора Шолте, Чиова, Дрвеника и сусједне обале" кратко наводи "На цијелом овом подручју не чују се имперфект, аорист ни глаг. прилог прошли." Наведена мјеста се налазе у непосредној околини Сплита. У раду "Говор острва Корчуле" М. Московљевића налазимо "Аорист и имперфект. Ова времена се ретко употребљавају, имперфект само у песмама, а аорист и у обичном говору, нпр. поздрави, узеше, вазеше, дадоше, ста, и др.".

Мијо Лончарић у раду "Кајкавско нарјечје" наводи "Несложена су се претеритална времена (аорист и имперфект) изгубила. У 16. столећу аорист је још постојао, барем у дијелу говора док се имперфект употребљавао само још у књижевном језику." Док у раду "Бедњански говор" (вараждински крај) Јосип Једвај пише "У бедњанском говору нема имперфекта, аориста, плусквамперфекта...". Слично томе, Антун Шојат у раду "Кајкавски икавци крај Сутле" кратко наводи "Аорист, имперфект, и партицип на (в)ши нестали су из говора кајкавских икаваца, како је то у свим кајкавским говорима". Стјепко Тежак у својем "Докле је кај продро на чакавско подручје" наводи особину "Нестанак аориста, имперфекта, и прошлога глаголског прилога", говорећи о заједничких особинах кајкавских и чакавских говора.

За аорист у чакавских говорах Божидар Финка у својем раду "Чакавско нарјечје" наводи "Чува се само понегдје, и то облички врло редуциран, нпр. рече, испече, и сл." и "Имперфект, само у траговима (бијаше)".

Петар Шимуновић у "Чакавштина средњодалматинских отока" пише "Облици аориста такођер (попут имперфекта) су ријетки у данашњем говору. Ни он, као ни имперфект, није више жива категорија, већ се јавља само у реликтима..."

На жалост, немам приступа опширнијим радовима о говорах Славоније, копненога дијела Далмације, Дубровника, нити Западне Херцеговине и других крајева гдје живи хрватско становништво у БиХ. Али, на страници о штокавском нарјечју хрватске енциклопедије нађох понешто за штокавске хрватске говоре. Ту се за славонске говоре каже да у њих аорист постоји али да је „риједак“, за дубровачко подручје пише да „аориста и имперфекта углавном нема“. За западно штокавско нарјечје (Западна Херцеговина, дио средишње и западне Босне око Јајца, Травника и Зенице, Далматинска Загора и дио обале око Опузена, Метковића и Омиша) пише да је „имперфект риједак, аорист чест“. Ово је уједно једино хрватско нарјечје са значајном употријебом аориста.

Као што је и очекивано, видимо да је аорист чешћи на хрватском истоку него ли на хрватском западу. Без обзира на то, нема сумње да је аорист и раније (прије 1945.) био далеко мање заступљен у хрватских говорах него ли у србских.

За разлику од Срба, гдје је аорист далеко чешћи међу необразованима и обичним свијетом уопште, хрватски књижевници су знатно чешће користили аористе и имперфекте него ли сам народ. Тако је аорист изузетно чест у дјелах познатога хрватскога писца Аугуста Шеное (1838-1881), иако је дотично глаголско вријеме у говору његовога мјеста живљења, Загреба, било готово непостојеће. У њега и сами ликови из његових дјела често користе аористе у говору. Слично је и у дјелах Ивана Мажуранића и других хрватских писаца. Очито и у Хрвата више образовања са собом повлачи боље познавање сопственога језика а нарочито већу граматичку писменост (и у 19. и у 20. вијеку али и данас), што је природно и разумљиво. Док данас у Срба, као што је опште познато, важи супротно, више школе значи мању граматичку писменост и слабије познавање сопственога језика, бар што се глаголских времена тиче. Што је можда у супротности са здравим разумом, али је у савршеном складу с дубоко укоријењеном идеологијом комунизма.

Предходна слика сажима стање аориста у народних говорах како Срба тако и Хрвата, већином из научних радова споменутих у предходних поглављих. Ако се добро проучи слика, мислим да се може наслутити зашто је аорист потискиван у вријеме комунизма.

06. Стање аориста у македонском и бугарском језицих

Аорист је основно прошло глаголско вријеме у језицих оба наша словенска јужна и југоисточна сусједа, и при том се његово значење највећим дијелом поклапа са значењем у нашем језику (барем какав је био до 1945). Рекао бих да је учестаност његове употребе у оба језика чак изразитија него што то бјеше случај у Срба у 19. и почетком 20. вијека. Као што је случај и у нашем језику, аорист (и имперфект) се првенствено користе за доживљене радње у прошлости. Оно што наши језикословци називају "перфектом", се у бугарском језику назива "садашње-прошлим" временом, и његова основна намјена (као и у нашем језику до 1945) је означавати стање у садашњости или прошлости, или недоживљену радњу.

Важно је напоменути да у македонском језику, за разлику од српскохрватскога, није било покушаја прогона аориста нити ограничења његове употребе. Док је с једне стране, у данашњем србском језику употреба аориста недопустива у званичном језику или у новинарству, ни у бугарском ни у македонском такве појаве нема, те су наслови попут "Изгоре кућа" или "Сусретоше се предсједник овај и предсједник онај" сасвим редовни и уобичајени.

Овдје ћу укратко навести какво је стање аориста у других словенских језицих. Словеначки језик нема од давно ни аориста ни имперфекта, изузев ограничене употребе у словеначком нарјечју које се говори пријеко границе, у дијелу Италије. Међу сјевернима Словенима (западни и источни), аорист и/или имперфект постоји једино у језику Лужичких Серба (они себе не називају "Срби" него "Серби", па се и ја тога држим, у знак поштовања). Штавише, аорист (и имперфект) су основна прошла глаголска времена у језику Лужичких Серба, баш као што је и у већини наших народних говора с аористом био случај до 1945. године и доласка на власт комунистичке партије на челу с Јосипом Брозом. Данас ниједан други сјеверно-словенски језик нема ни аориста нити имперфекта, иако су их некада имали. У руском језику аорист се не користи још од средњега вијека, али га данас чува и његује Руска Православна Црква. Тако се по храмовах могу видјети надписи с аористом, а чест је и у црквених књигах, које су доступне широку кругу читалаца. Тако се у вријеме Васкрса и ван храмова могу видјети огромни надписи с аористом "Христос воскресе".

07. Аорист у народних пјесмах из деветнаестога вијека

Од самих почетака писмености у Срба, аорист је кроз нашу повијест најчешће и незамјенљиво прошло глаголско вријеме. Примјере из раније књижевности нећу наводити, јер се лако могу наћи у штиву, али ћу се овдје осврнути на стање аориста у деветнаестом вијеку, у времену настанка савремене србске државе. Јер је оно због мале врјеменске удаљености најпогодније за поређење са стањем у садашњици.

Како бих утврдио учестаност аориста у народних пјесмах из деветнаестога вијека, из збирке народних пјесама издате Вуком Караџићем (из књига треће и четврте, јуначких пјесама средњих времен и новијих времен) насумично одабрах петнаест их, и пребројах све употребе прошлих глаголских времена. Нађох их укупно 1993. Од тога отпада на:

придјевско садашње-прошло вријеме илити перфект 637, 31.96%

Прошло несвршено вријеме илити имперфект 83, 4.16%

Давно прошло вријеме илити плусквамперфект 19, 0.95%

Такође, садашње вријеме је веома заступљено, али његова учестаност није праћена. У вези с тим морам напоменути да је због честе немогућности разликовања аориста од садашњега времена у трећем лицу једнине аорист прилично подцијењен односно оштећен (у говору се њих двоје разликују по нагласку, али се у нашем језику нагласци не записују, па с тога настају овакве нејасноће и недоречености). Јер овакви двосмислени примјери нијесу узимани у обзир, односно не бјеху убрајани у аористе него су занемаривани. То утицаше да учестаност аориста у овом истраживању буде мања него што је иначе.

Ево неколиких примјера гдје се не може поуздано утврдити ради ли се о аористу или о садашњем времену:

Такође, морам напоменути да се у извјестном броју нађених примјера такозвани "перфект" не користи у смислу прошлога времена, него у својем основном, придјевском значењу, за клетве, заклетве, и слично, гдје се аорист не може користити. Ево примјера:

Овакви примјери јесу урачунати у укупан постотак употребе придјевскога прошло-садашњега времена.

08. Употреба прошлих глаголских времена у надписах на надгробних споменицих

Као што већ наведох, један од могућих „прозора“ у прошлост, којим бисмо могли боље сагледати учестаност аориста у предкомунистичком раздобљу у говору нашега народа, представљају надписи на надгробних споменицих.

Писма нијесу остала иза свих наших суграђана живјећих у вријеме непосредно пред освајањем власти од Броза и његових присталица. Многи (већина) тада бијаху неписмени, те их нијесу ни писали, а и оно што је било писано а што је остало читаво до данашњих дана, у највећем броју случајева није доступно широј јавности него заборављено чами по кућах.

За разлику од писама, надгробни споменици су шире заступљени, из тога раздобља имају их (или их имаху) већина људи коју су тада живјели. Имају их редовно и писмени и неписмени, и богати и сиромашни. Имају их врло често и војници погинувши далеко од дома, на примјер на Солунском, или на Сремском бојишту, којим се често ни гроба не зна. Врло често споменике на гробљих имају и жртве бројних фашистичких и комунистичких злочина1, убијене и бачене у јаме или у ријеке у току Другога свјетскога рата или послије њега, чија тијела никада нијесу достојно сахрањена. Због тога надгробни споменици чине далеко ширу и уравнотеженију основу неголи лична писма за истраживање расподјеле учестаности прошлих глаголских времена у народном говору нашега становништва. Уједно су надгробни споменици далеко доступнији и приступачнији од писама, лежећих заборављеними по подрумах и таванах. Довољно је само обићи гробља по Србији, тамо их има на пријетек.

Мој циљ бјеше на основу учестаности прошлих глаголских времена у надписах на надгробних споменицих утврдити је ли доиста аорист био „архаично“ глаголско вријеме у Србији непосредно прије доласка црвене пошасти на власт 1945 г. Тога ради 2019 године спроведох мало, не баш пријатно истраживање надписа на неколиких гробљих. Тежиште мојега истраживања на свих гробљих представљаху споменици подизани у раздобљу 1901-1942, односно надписи на њих, али на неколиких гробљих (не свих) прављах статистику употребе прошлих глаголских времена и на споменицих из времена послије доласка комуниста на власт.

У прољеће 2019 прво истражих надписе на двају сеоских гробљих у Шумадији. Прво гробље се налази између села Рамаће и Угљаревца, на југоисточних падинах планине Рудник, двадесетак километара западно од Крагујевца (на њем нађох укупно 67(аор.):16(перф.) примјера у раздобљу 1901-1942, и 45:33 из раздобља послије 1942). Друго гробље се налази десетак километара јужније, смјештено је између села званих „Баре“ и „Љуљаци“, у области горње Груже, у општини Кнић (43:10 прије и 42:23 послије 1943). Убрзо затим прегледах надписе и на гробљу села Велике Моштанице, смјештеном ваздушним правцем петнаестак километара од средишта Београда, ка југозападу (55 : 59 прије и 33:81:2(имп.) послије 1943). Велику Моштаницу одабрах зато што је она прво село од Београда у задатом правцу које је и дан-данас село, односно још није претворено у приградско насеље.

Током љета 2019 истражих надписе и на београдском Новом гробљу, али одвојено по дионицах за богатије грађане (гробнице, на узорку од укупно 5 дионица, 18(аор.):77(перф.):1(давно прошло):3(имперф.) прије, и 9:46:0:1 послије 1943) и за сиромашније (обични земљани гробови, на узорку од 9 дионица, 44:62:0:2 прије, и 50:170:1:2 послије 1943).

Током јесени 2019 прегледах споменике још двају гробаља, прво села Семедража, између Г. Милановца и Чачка, и гробље села Венчана, у општини Аранђеловац. На њих нијесам стигао прегледати споменике израђене послије Другога свјетскога рата, због недостатка времена.

Сада ћу дати сликовите исходе за раздобље непосредно прије доласка Броза и његових помагача на власт, па ћу онда писати подробније о њих.

Као што можемо видјети са слике, аорист на трију јужно-шумадијских гробљих (Рамаћа, Баре и Семедраж) је у огромној надмоћи над тзв. „перфектом“. Преко 80% учешћа од свих примјера употребе прошлих глаголских времена. У четвртом шумадијском селу, али знатно сјевернијем, још при том у близини пријестонице Београда, аорист чини око 48% примјера. У Венчаних, које се налази између, је око 64%. Учестаност аориста на споменицих сиромашнијих грађана сахрањених на београдском Новом гробљу је нешто мања од учестаности у Великој Моштаници, око 40%, али је и ту аорист све само не „архаичан“. Ко ми не вјерује и мисли да ве лажем, и да намјерно увеличавам учестаност аориста, може сам отићи па бројати као што и ја бројах. Приступ свим гробљем је слободан.

На слици се може уочити још нешто, да учестаност аориста расте у смјеру југа. То је иначе позната чињеница из србске дијалектологије.

Морам рећи да је учестаност аориста у овом истраживању донекле подцијењена: кривац томе је глаголски облик у једнини „подиже“, врло чест на споменицих, нарочито сеоских, гдје се не зна ради ли се о аористу или о садашњем времену. Ево примјера са рамаћскога гробља, са гроба мојих прађеда и прабаке Петра и Анке: „Анка супруга подиже спомен мужу и себе“. Због њихове двосмислености и неодређености, овакви облици нијесу узимани у обзир приликом одређивања статистике. У множини се јављају у великом броју како облици аориста („подигоше“, на гробљих рамаћском и баранском их има 22) тако и још чешћи облици садашњега времена („подижу“).

На основу предходнога се може извести главни закључак: аорист је у времену непосредно пред долазак Броза на власт, не „архаично“, него сасвим супротно, изузетно често глаголско вријеме у Србији (макар у дијелу јужно од Саве и Дунава).

На надписах споменика виших пријестоничких слојева становништва (гробнице2) учестаност аориста је значајно мања од учестаности на споменицих њихових сиромашнијих (и мање образованих) суграђана, али је и даље аорист далеко од архаична глаголска времена. Ово је други, али изузетно важан исход истраживања надписа на гробљих, о коме ће бити више говора у каснијем дијелу овога рада.

Неко би могао рећи да учестаност аориста на надгробних споменицих не одговара учестаности аориста у народном говору. То би дјелимично могло бити тачно. На споменицих се знатно чешће појављују свршени глаголи од несвршених, него што се појављују у обичном, разговорном језику. А познато је да се аорист далеко чешће користи са свршенима него с несвршенима глаголима. Но, на гробљих рамаћском и баранском нађох чак 30 примјера аориста од несвршена глагола живјети/живити: „живе“ (18) или икавски облик „живи“ (12). Примјери: „живе 30 година, погибе 1912“ или „живи 20, умре 1923“. Виђах аористе и од других несвршених глагола, мада у мањем броју.

Ипак, аорист је у гружанско-рудничком крају и данас изузетно чест, нарочито међу старијима, мада данас свакако више није најчешће прошло глаголско вријеме, чак ни са свршенима глаголима (захваљујући комунистичкој политици сузбијања употребе аориста). Тешко можете с неким од мјештана поразговарати десетак минута, а да не чујете бар један аорист (а обично се чује више њих). Неријетко се чују аористи и од несвршених глагола. Тамо сам врло често, па знам. Понављам да у опису особина гружанскога говора из 1969 године наш језикословац Игрутин Стевовић наводи да је аорист веома чест. На основу тога, јасно је да не може бити велика раскорака у учестаности аориста у надписах на надгробних споменицих и у обичном разговорном језику, бар што се тиче гружанско-рудничкога краја.

На рамаћском и баранском гробљих нађох 18 примјерака аориста и само један перфект („поживио је“) у раздобљу од прије 1901 године.

Занимљиво је да су нађени глаголски облици врло разноврстни, нарочито на сеоских гробљих. Тако имамо књижевне облике „умрла“, „живео“ али и „умрела“, „живио“ и „живијо“, „поживио“, „поживила“, затим имамо облике аориста „поживе“, али и нешто ређе икавски „поживи“, затим облике аориста „погину“, поред чешћега облика „погибе“. Поред облика тзв. перфекта „погинуо“ јавља се и облик „погино“. Од глагола „нестати“ на споменицих несталим ратницима гружанско-рудничкога краја нађох три примјера, с трима различитима облицима: два (различита) аориста „неста“ и „нестаде“ и перфект „нестао“. На надписах споменика виших слојева београдскога Новога гробља не налажах оваквих разноликости. Ту мање више све бјеше у складу с књижевним језиком.

На крају дајем на слици постотке прошлих глаголских времена у раздобљу од 1943 па до данас. На свих гробљих је приметан пад учестаности аориста у односу на раздобље 1901-1942.

09. Употреба аориста у србском језику до 1945. године

И од настанка савремене србске државе у 19. вијеку аорист је све до 1945. године био несумњиво најчешће прошло глаголско вријеме са свршенима глаголима у народном говору на подручју Србије, јужно од Саве и Дунава, у Црној Гори и Херцеговини такође. Аорист је у Војводини свакако био у употреби, мада није био најчешће коришћено прошло вријеме. Док међу Србима у Босни, Славонији, Далмацији и Хрватској не знамо је ли био најчешће прошло вријеме, мада га је и тамо свакако било, негдје више, негдје мање. Све у свем, прије доласка Броза на власт аорист је био чест у већини србских нарјечја, док је у осталих био заступљен бар у некој мјери (нијесам успио пронаћи податке нити за једно србско нарјечје да је у њем аорист био изгубљен).

Као примјер народнога говора наводим запис усменога приповиједања Петра Јокића из Тополе о Првом србском устанку, дословно (ријеч по ријеч) записано 1851-52 Миланом Ђ. Милићевићем. Петар Јокић (1779-1852) бијаше сељак из Тополе, саборац и човјек од повјерења нашега Вожда Карађорђа. Усмено свједочење је записано непосредно пред крајем Јокићева живота како бише се сачувале од заборава многе појединости Првога устанка, у које је Јокић био упућен, будући веома близким сарадником нашега Вожда.

Статистику употребе одрадих посебно за првих 13 страна записа, пошто на њих Јокић углавном говори оно што није доживио него што је чуо од других, највише од Карађорђа. Рецимо о рођењу Карађорђеву (Јокић је од њега доста млађи), или о Карађорђевих доживљајих у Срему или по Шумадији од прије устанка, чему Јокић не бијаше присуствовао. Наредних 55 страна садрже његова сјећања на догађаје из 1804 и 1805 којим је углавном лично присуствовао, те њихову статистику дајем посебно. Посљедње 21 страницу не обрадих, јер Јокић ту већином само наводи имена учесника устанка.

Као што видимо на слици, с искљученим садашњим временом, аорист је у укупном збиру (61.14%) далеко чешћи од тзв. перфекта (35.86%). А ако бисмо гледали само свршене глаголе, аорист је ту готово три пута чешћи од њега. Примјетно је (и очекивано) да у првом, недоживљеном дијелу, аорист није нарочито чест (само око 4%), али ни перфект ту није најчешће глаголско вријеме него је – садашње од свршених глагола у независном положају. Као што видимо, човјек из народа тзв. перфект свршених глагола није осјећао ништа више „прошлим“ него ли садашње вријеме. Напротив.

С друге стране, у другом (углавном доживљеном) дијелу, аорист је појединачно најчешће глаголско вријеме, док је перфект тек на трећем мјесту (послије садашњега).

Али, суштина овдје није у постотцих учешћа, него у значењу глаголских времена. У овом дјелу се јасно види да у језику обична тадашњега србскога сељака у највећем броју случајева аорист и перфект свршених глагола нијесу замјенљиви: док се аорист највећим дијелом користи за доживљене радње, перфект свршених глагола већином служи навођењу стања (без обзира је ли доживљено или недоживљено) у прошлости, а у мањем обиму и навођењу недоживљених радњи (обично у зависних реченицах, попут "Кажу нам да су они отишли тамо..."). С друге стране, за навођење недоживљених радњи се најчешће користи садашње вријеме, далеко чешће него ли перфект свршених глагола.

Што се тиче аориста у званичној и у јавној употреби, ту је стање већ прилично другачије, још од времена двају србских устанака, почетком 19-га вијека. У службеној пријеписци књаза Милоша Обреновића и његових подчињених, аориста има, али није нарочито чест, тек око 10% (у неколико десетина писама службене пријеписке које прегледах, из 1820-тих година). Од тада, па све до данашњега дана, перфект надмоћно влада у званичној и службеној употреби, исто као и у новинах. За шта је изгледа погоднији, будући да се чини хладнијим, извјештаченијим и сухопарнијим од других глаголских времена. И влада не само у Кнежевини/Краљевини Србији, него и у Кнежевини а потом Краљевини Црној Гори. Свуда се запажа значајно мање учешће аориста у званичној и јавној употреби, него што је учешће аориста у народном говору.

Као што већ поменух у предходном одјељку, учешће аориста на београдском Новом гробљу у истом раздобљу (1901-1942), је знатно мање на гробницах (18%, гдје се сахрањују виши, односно утицајнији, богатији и образованији слојеви друштва), од учешћа на споменицих сиромашнијих (односно мање образованих) слојева становништва (40%). Мислим да је главни узрок овоме образовање, а потом споредни утицај језика новина, односно службенога језика државне управе, гдје је аорист, иако присутан, био мање учестао него у говору обичнога народа.

Поставља се онда питање, због чега је још прије настанка Југославије перфект у службеној и јавној употреби, и у Србији и у Црној Гори, почео истискивати аорист, толико често вријеме у говору велике већине народа? Моје мишљење је да је за то одговоран утицај говора виших слојева Срба из Војводине. Наиме, током 19-га вијека (од почетка Првога србскога устанка 1804), али и почетком 20-га, Срби из Војводине, знатно образованији од својих сународника јужно од Саве и Дунава, помажу својој сабраћи у образовању, државној управи, итд. Они често у Србији постају писари, службеници, новинари, министри у влади, професори у школах, и на своју сабраћу јужно од Саве и Дунава преносе, поред утицаја славјаносербскога језика, и друге језичке утицаје, у које спада и пренаглашена употреба перфекта у односу на аорист. И тако, политичари, службеници, новинари, и наставно особље родом из Србије, угледајући се на образоване Србе из Војводине, чији говор сматрају отменијим од сопственога, несвјесно почињу и сами потискивати аорист замјењујући га перфектом. Савршен примјер за то представља Вук Стефановић-Караџић, у чијих је списах, а нарочито у пријеписци, аорист врло риједак. Што је у потпуном раскораку с чињеницом да је учешће аориста у народних пјесмах Вуком сакупљаних готово двотрећинско. А нарочито је у нескладу с чињеницом да је аорист у говору његова села Тршића и доста касније био изузетно чест, о чем свједочи Павле Ивић 1959 године. Толико о искрености његова залагања за „народни језик“.

Посебно је питање, зашто је аорист већ тада био постао ређи међу вишим слојевима Срба у Војводини. Сада можемо само нагађати: утицај славјаносербскога језика (односно утицај рускога, у којем аориста већ не бјеше имало), утицај њемачкога (гдје је перфект већ био потиснуо претерит – који одговара нашему аористу), утицај хрватских нарјечја (углавном без аориста), или можда опет утицај образовања? Одговор на ово питање захтјева додатна истраживања.

Ипак, аорист је имао своје мјесто и у званичној и у јавној употреби. Редовно се среће у разних службених списах, рецимо у ратних извештајих, упоредо с придјевским садашње-прошлим временом.

Ево примјера из званичнога борбенога извјештаја из србско-турскога рата 1878. године.

"Било је већ свануло, а борба се код заилазећих одељења још не отпоче; међу тим магла на врх Балкана, као обично густа, сакриваше и једне и друге трупе. Тачно у 7 и 1/2 чу се прва пушка на десном крилу, и одмах се осу ватра на левој страни уз бојни усклик свију трупа... и чим су топови нови положај заузели и 8 метака избацили, захори се "ура" и са свију страна беше произведен јуриш који Турци не дочекаше, већ низ брдо у противном правцу а ка Белграџику нагоше колико их ноге ношаху. " Као што видимо, у кратком изводу се могу видјети сва четири прошла времена нашега језика. А не само једно.

Ево дијела из Објаве Књаза Милана Обреновића србскоме народу од 10. августа 1878-е године, поводом завршетка рата са Турском. Службеније употребе аориста од ове не може бити.

"Ма да се ви још не бесте ни одморили од тешке неравне борбе, коју први пут водисмо, у савезу с нашом црногорском браћом, против велике отоманске царевине; ма да се још не бесте ни опоравили од големих жртава, које тада поднесмо, - ви се ипак одазвасте позиву свога владаоца, као достојни потомци својих славних предака.

Борећи се и против непријатеља, оружјем свагда, а бројем често надмоћнијег, и против љуте зиме која тада владаше, ви освајасте јаке градове и непроходне кланце, које непријатељ беше посео. Више хиљада непријатељских војника падоше у наше руке..."

Као што видимо, ни Књаз (касније Краљ) Милан Обреновић се није устезао од употребе свих некумровачких прошлих времена, у горњем примјеру можемо видјети како аорист, тако и имперфект и давно прошло вријеме.

Исто тако је и војвода Степа Степановић, иначе рођен у Кумодражу, сада београдском насељу, често користио аорист у службеној пријеписци. Ево примјера из његовога ратнога извјештаја: "Држање војника у овој борби може се рећи да је било сјајно, јер кроз унакрсну ватру на чистини, без икаквог заклона, показаше дивну издржљивост.". Или "...а ја продужих према бојници одакле су густи ројеви наших трупа узмицали назад.".

Аорист је прилично чест и у званичних извјештајих о раду Народне скупштине, објављиваних у службених новинах Краљевине Србије. Ево исјечака таквога извјештаја, од 11-га децембра 1890 године, у којем је издвојен само дио коришћених аориста: „Подпредседник отвори седницу, позва Скупштину,... прочита протокол, који би примљен... Подпредседник закључи седницу, а другу заказа за...“.

Имах прилике погледати старе бройеве дневних новина "Политике", из 1912. и 1913. године. Први утисак је да је придјевско садашње-прошло вријеме преовлађује (у данашњих новинах се само оно може наћи), нарочито у чланцих с вјестима писаних у самом уредништву (што и не чуди много, јер се најчешће ради о недоживљених догађајих). Али се такође може наћи и аорист. На примјер "... Доцкан увече лопов је ушао у стан Томе Поповића, али га он примети и нада дреку. Лопов је побегао.". У предходном примјеру имамо два "перфекта" и два аориста.

Аорист се нарочито често појављује у чланцих писаних извјештачима, са лица мјеста. Шта више, постојање или непостојање аориста у чланку је обично најбољи начин да се утврди, је ли чланак писан самим очевидцем или учесником, или је писан неочевидцем, далеко од мјеста догађаја (у уредништву "Политике" у Београду). Ево примјера из Качаника, од 21. октобра 1912, од извјештача Политике са ратишта Првога Балканскога рата против Турске. "Представници турске власти саопштише нам да су се сви Арнаути предали, и најавише, да се покоравају српској војсци и постају поданици краља Петра." Или "Арнаутске пушке престадоше за један тренут. После неколико минута опет осуше плотун. Наша артиљерија осу пуну ватру." Уз то, када сами извјештачи са бојишта говоре о догађајих којим нијесу присуствовали, него о којих су их други извјестили, онда пишу искључиво одговарајућим, придјевским садашње-прошлим временом.

Ево таквога примјера: "Рекоше ми да су се у те куће били затворили Арнаути, који су сипали танад као град на српске трупе. Једна чета комита опколила их је, успузала се до прозора и почела... "

Као што видимо на основу неколиких примјера, људи су и тада имали савршен осјећај за значење прошлих глаголских времена.

Такође, у тадашњој "Политици" се аористи врло често користе у вицевах (који су често били објављивани), и наравно у књижевних дјелах која су била објављивана у наставцих.

Слика и прилика употребе аориста у народном говору предброзовске Србије се може видјети у филму "Марш на Дрину" из 1964. године, у којем наши војници, како сељаци тако и варошани, па и поједини официри на челу с ђенералом Степом, у значајној мјери користе аорист за описивање доживљених догађаја (без обзира на временску удаљеност). Тако имамо примјер необразована војника-варошанина Јанаћија, у којега је учестаност аориста чак 51.16% (22 од 43), и мајора Курсулу с 34.15% (14 од 41). То је управо онакво стање какво се и данас (2018) може чути међу нашима најстаријима сународницима, рођенима 1930- и неке године, прије свега међу онима што живе на селу. С друге стране су у филму београдска господа банкари приказани као првенствени употребитељи придјевскога садашње-прошлога времена, мада се и њим омачињаше по који аорист, али ограничен само за догађаје непосредно пред тренутком говора. Исто тако два официра уопште не користе аорист (пуковник, 0 од 13) и подпоручник-професор (0 од 9). Као што видимо, и у овом филму је осјетан образац: више образовања – мање аориста, какав редитељи филма смјештају и у оквир 1914 године. Који и није далеко од истине.

У филму се појављују и неколике псовке, међу њима и "Дрино, *бем ти..." што потврђује закључак да је од побједе комунизма аорист дозвољен само тамо гдје је дозвољена псовка.

На слици испод можете видјети званичан судски записник из 1936, само пет година прије напада нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију. Запис је из срезскога суда града Крагујевца. На слици можете видјети три глагола у аористу (подвучене црвеним), и сва три указују на доживљене радње виђене у судници. Све друге радње споменуте у записнику су у Перфекту, јер нијесу доживљене судским биљежником. После комунистичкога преузимања власти, аорист се тешко може видјети у судских записницих.

За крај сматрам битним споменути употребу аориста у дјелу "Историја Срба" Владимира Ћоровића, познатога србскога историчара и академика између двају свјетских ратова. У овом дјелу, које бјеше предато издавачу марта 1941, аорист није најчешће коришћено прошло глаголско вријеме, али је у значајној мјери ипак присутан. Данас је користити аорист у озбиљном научном раду незамисливо.

Ево примјера из трећега дијела: "Кад Турци почеше прелазити Мораву на источној страни, а кад на западу сломише јуначки отпор на Равњу и Засавици и ударише на Шабац... Карађорђе се реши напустити земљу."

Мој закључак је да до почетка Другога свјетскога рата у Србији аорист ипак није био прогањан нити непожељан, нити је постојала политика сузбијања или ограничавања његовога коришћења у званичној и јавној употреби. Томе свједочи, између осталих, и посљедње дјело Владимира Ћоровића, довршено пред сам почетак рата. Без обзира што су се појединци попут Александра Белића из политичких разлога залагали за ограничење употребе аориста, ради приближавања говора Срба говору велике већине хрватскога народа.

10. Аорист у општих историјских књигах прије и у вријеме комунизма

Сада ћу приказати статистику употребе прошлих глаголских времена (и садашњега, тамо гдје се њиме у независном положају приповједа о прошлих догађајих) у двадесеторих општих повјестних књигах.

Десет су из раздобља од прије доласка комуниста на власт, и осам од њих су разне "Историје Срба/Историје србскога народа", све такве које нађох осим једне (девету искључих јер је написана истим човјеком, М. Вукићевићем, којим је написана Историја србскога народа из 1902, како не бих удвајао књиге од истих писаца). Посљедња од њих је Ћоровићева "Историја Срба", предата издавачу трећега мјесеца 1941, док несрећни писац гине убрзо затим, приликом априлскога њемачкога напада на Југославију.

Ту је и осам књига издатих у вријеме комунизма, затим Историја Русије из времена послије пропасти комунизма, и статистика неколиких чланака Јосипа Броза (ако је то уопште његово право име), дужине од око 70 страна, који садржином највише подсјећају на повјестна дјела. Историја Срба писаних за владавине Броза немаше (ако их има, ја их не нађох), те се морах сналазити и користити разне друге доступне опште повјестне књиге, попут Историје Југославије или југословенских народа, Историје СССР-а, Историје новога или средњега вијека, и слично. Као што видимо, прва од њих (Историја СССРа) је издата већ почетком 1945 године, прије завршетка рата.

Све у свем, књиге су упоредиве, не поредијах бабе и жабе (рецимо књижевна дјела попут народних пјесама и књиге закључака партијских конгреса), него књиге мање-више исте или сличне садржине и намјене.

Циљ рада је утврдити колико је комунизам као екстремистичка и злочиначка идеологија утицао на наш језик, поређењем глаголских облика коришћених за навођење прошлих радњи прије и послије доласка комуниста на власт.

Исте прошле радње се у нашем језику могу навести на више начина. Погледајмо сљедећи примјер:

1. Крсташи се искрцаше на обалу, опколише и опсједоше град, па га убрзо на јуриш и освојише. (АОРИСТ)

2. Крсташи су се искрцали на обалу, опколили и опсјели град, па су га убрзо на јуриш и освојили. (САДАШЊЕ-ПРОШЛО ВРИЈЕМЕ - тзв. ПЕРФЕКТ)

3. Крсташи се искрцају на обалу, опколе и опсједну град, па га убрзо на јуриш и освоје.(САДАШЊЕ ВРИЈЕМЕ СВРШЕНИХ глагола у независном положају, зовем га замјеном аориста, или "лажним аористом")

4. Крсташи се искрцавају на обалу, опкољавају и опсједају град, па га убрзо на јуриш и освајају. (САДАШЊЕ ВРИЈЕМЕ НЕСВРШЕНИХ глагола у независном положају)

(постоји и пети начин, помоћу будућега времена, који се такође може наћи у повјестних књигах, до душе у мањем обиму, али њега не пратијах)

Ту су наравно и имперфект и два давна прошла времена, први служи наглашавању трајања радње или стања у прошлости, а друга два у књигах служе означавању радњи одиграних прије друге радње или стања у вријеме извршавања друге радње.

Важна напомена: у статистику улази само оно што је написано лично писцем дјела. Тако се аористи или ма која друга глаголска времена наведени из старих извора или из старијих књига не рачунају, јер их није написао сам сачинитељ него су преписана. На примјер, навођење ријечи Ђурђа Бранковића: "Сложих мир с Турци и приложих великому господину цару Бајазиту и сложих с њим." не рачунам у аористе Историје Србскога народа из 1981-93, нити "падоше" из навода Николе Пашића.

Као што видимо, доласком комуниста на власт из општих повјестних књига скоро у потпуности нестају: аорист, имперфект, давно прошло вријеме 1 ("он бјеше дошао") и садашње свршено вријеме у независном положају (ССН, односно замјена за аорист), док се употреба давнога прошлога времена 2 ("он је био дошао") сужава.

Аористе и ССН у иоле значајнијем броју нађох једино у Историји народа ФНРЈ из 1953, а и то је више заслуга писаца-академика из Хрватске и Македоније него ли из Србије.

Суштински, устројство коришћених прошлих глаголских времена се Брозовим долазком на власт своди само на времена коришћена у народном говору Загреба и Загорја. Је ли то случајност или не, процијените сами.

Напомињем да је и прије доласка комуниста на власт било историјских књига написаних без коришћења аориста. Горе имамо примјер „Историје српскога народа“ Станоја Станојевића, у којој има само 5 примјерака истога. Станојевић је иначе Војвођанин, а његово дјело је писано у Бечу. Други примјер је још један човјек родом из Војводине, Слободан Јовановић, у чијих историјских дјелах је аорист такође врло риједак. Оно што је битно је да су историјске књиге без аориста прије побједе комунизма прије изузетак него правило, док с Брозовом влашћу такве књиге постају правило, с врло ријетким изузецима.

Током 2019 године проучих одређен број комунистичких књига посвећених такозваној „народно-ослободилачкој борби“ (НОБу), како бих утврдио употребу аориста у њих. Главни дио од њих представљаху такозвани „Зборници докумената из НОБа“, издавани у десетљећих послије завршетка Другога свјетскога рата и привремене побједе комунистичкога зла. Њихов пун назив

је „ЗБОРНИЦИ ДОКУМЕНАТА И ПОДАТАКА О НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА“.

Аористе и друга прошла глаголска времена бројах коришћењем мојега рачунарскога поступка, користећи се чињеницом да су све ове књиге очитане и пребачене у електронски облик, и збирком свих прошлих облика (укључујући и аористе и имперфекте) од преко 3900 глагола нашега језика (укључујући како екавске тако и ијекавске облике). Све могуће аористе и ручно провјеравах, због честога преплитања облика аориста с другима врстама ријечи (на примјер, ријеч „успјех“ може бити аорист, али и именица).

Проучавањем исхода истраживања установих да је учешће аориста у зборницих безначајно. Учешће аориста међу прошлима глаголскима временима је увијек мање од 1%. Тако на примјер, у књизи другој трећега тома под ужим називом „Борбе у Црној Гори 1942 год.“ имамо само 8 примјерака аориста, уз преко 4200 „перфеката“, што износи мање од 0.2%. У књизи првој „Борбе у Црној Гори 1941 год.“ их има чак 14, што чини око 0.3% свих примјерака прошлих времена! Књига друга докумената ЈВуО (четнички списи) садржи 'чак' 34 аориста, што је највећи забиљежен број. Ни у зборницих докумената из Србије стање није ништа боље: књига друга садржи 12 примјерака аориста, а касније ћемо видјети у каквих приликах се они већином појављују, док књига 16-та садржи само 7, књига прва 10. Књига 32-а из Хрватске (усташко–домобрански списи) не садржи ниједан аорист. Књига друга њемачких докумената (пријеводи на наш језик) садржи само 1 аорист, и то у летку бацаном србскоме народу на подручји источне Босне, студенога 1942.

Књига прва партијских списа из тзв. НОБ-а садржи чак 28 примјерака аориста (што чини око 0.7%), и то је највећи број послије списа ЈВуО (14 од њих се налазе у извјештају Милоша Минића вишим разинама КПЈ, и мени то лично изгледа као да је цензура заборавила одрадити свој посао и пријеправити овај спис). Књига друга докумената из Македоније садржи само 2 аориста, и они су из докумената писаних на србском језику, а не преведених с македонскога или бугарскога. И то су сви зборници које прегледах, поред петога србијанскога, који највећим дијелом бјеше нечитак.

А сада ћемо проучити, у каквих приликах се ово мало нађених аориста користи.

11.1. Аористи у комунистичких прогласах народу

Морам навести да се и од ово мало нађених примјерака аориста, близу половине налази у јавних прогласах и летцих комунистов упућених народу, не у њиховој међусобној пријеписци, изузимајући наравно четничке списе. Тако од 10 аориста из србијанске прве књиге, чак осам отпада на четири прогласа врха комунистичке партије Југославије народу на самом почетку рата (7-ми мјесец 1941). Ту у четири прогласа имамо 8 аориста и 79 примјерака перфекта (за комунисте невјероватних 8.9% аориста!!!).

Примјери су: „koji porobiše i opljačkaše vašu zemlju“, „navestiše nam rat do istrebljenja, navestiše preko radija“, „koje se usudiše da napadnu na miroljubivu cvatuću zemlju“ (занимљиво, комунистички зликовци који толико мрзијаху Краљевину Југославију ју овдје називају „мирољубивом и цватућом“) итд. Затим, од 14 аориста прве црногорске књиге, шест се налазе у прогласу упућеном рањеником на Жабљаку. Примјер: „Данас када дајемо помен нашим друговима који падоше и несебично дадоше своје младе животе“. Овај проглас је уједно једини у којем има више аориста него ли перфеката.

У другој србијанској књизи од 12 аориста, осам су из прогласа народу (три из Крагујевца, три из Ужица, два из Топлице), а девети је у обраћању народу Србије хитлерова гаулајтера Турнера. Примјер из ужичкога комунистичкога прогласа народу „Све што имадосмо све нам однеше и поотимаше“. Топлички проглас: „који поробише и опљачкаше нашу земљу“. Крагујевачки проглас: „Дигоше на устанак и животима својим остварише...“.

У књизи петој србијанској (која је највећим дијелом нечитка и неупотријебљива због лошега ОЦР-а), аористе нађох само у прогласу заповједништва Пожаревачкога комунистичкога одреда, упућена четницима, с циљем убиједити их да се приклоне комунистима. Ту их има три, од којих је један у наслову („који осташе верни синови свога народа“, ово је једини аорист у наслову од свих комунистичких списа мноме виђених). Два аориста из прве књиге партијских списа су из прогласа преживјелим Србима источне Босне, из липња 1942 („počiniše“ и „padoše“), послије подухвата „ТРИО“ (заједнички злочиначки подухват Њемаца, усташа и Брозових комуниста против ЈВО мајора Јездимира Дангића).

Поставља се питање, због чега комунисти уопште коришћаху аористе у обраћањих народу? Одговор је јасан: Броз и његови комунисти су одлично знали да је (међу Србима) аорист са свршенима глаголима основно прошло глаголско вријеме (нарочито на селу, и јужно од Саве и Дунава), те се у обраћањих народу трудијаху језик својих прогласа приближити језику народа. Када молите некога од кога зависите за нешто, да ви се придружи, и да ви да своју имовину, очекивано је покушати додворити му се. Комунисти се тако кроз коришћење аориста додвораваху србскоме народу. Што је још један доказ њихове подлости и подмуклости, ионако већ познате. Врхови комунистичке партије се не либљаху користити аорист када им то бијаше потребно, али према основноме прошлом глаголскоме времену нашега народа се при мање-више свих других приликах одношаху непријатељски и тихо га прогањаху.

Што се прогласа народу тиче, морам овдје навести супротан примјер, примјер подужега прогласа (цијеле три стране) у којем нема нити једнога аориста, а који је по свем судећи жестоко језички пријеправљан. Ово је проглас мјестнога комунистичкога батаљона народу на крајњем југу Србије и на сјеверу данашње Сјеверне Македоније, упућен становништву пчињскога, прешевскога и кривопланачкога срезова (Сјев. Македонија) из листопада 1943. Проглас садржи чак 76 примјерака перфекта, а ниједан аорист или имперфект, што је за Врање и још јужније крајеве просто невјероватно. Још је чудније што је проглас писан чистим књижевним језиком, у њем не постоји ниједан граматички облик, израз нити ријеч својствена овоме крају, ништа по чем би се могло макар наслутити да је проглас упућен народу крајњега југа данашње Србије. Изгледа као да је писан у Београду, Крагујевцу или у Ваљеву, а писао га је мјештанин с југа Србије. Просто је невјероватно да је овако нешто могло бити растурано народу у Македонији. Мали су изгледи да у изворном облику овога прогласа нема аориста, али, као што видјех, у зборнику их нема.

11.2. Преостали аористи у комунистичких списах (ван прогласа народу)

Врло је значајно испитати у којих приликах се користе преостали аористи у комунистичких зборницих, они који нијесу дио јавних прогласа и обраћања народу. Установих да је велики дио њих (ако не и већина) ограничена на „непосредно прије тренутка говора“, односно онако како комунисти од 1945 године одређују односно ограничавају значење и употребу аориста. Ево примјера, прво из црногорских зборника: „Баш у овом моменту добисмо“, „Сад добисмо извјештај“, „Овом Штабу пристаде Петар М. Ивановић“, „Оно напријед што наведох (у писму)“, „Сад баш дође курир“, „Баш вечерас добисмо“, „и сада чух“. Из србијанских зборника: „Kao što (управо) rekoh“, „баш сад кренуше“, „Сад баш стиже“, „Бијте се ви међу собом, а ми одосмо даље“, „Држите их, побјегоше!" (Рашка област) итд. Поред њих, има још неколиких употреба аориста за које се не може поуздано утврдити је ли се радња десила непосредно прије тренутка говора или не, на примјер „таман смо били спремили, кад стиже овај курир“, „али Никчевића устријели партизанска пушка па свега војводова 8 дана“. Има и случајева гдје је јасно да се радња није одиграла „непосредно прије тренутка говора“, на примјер „заобиђоше нас отуда или одовуда“.

Од 34 четничка аориста, чак 16 несумњиво спадају под „непосредно прије тренутка говора“, док су 10 по том питању нејасни. Од преосталих, неколики се односе на „јуче“ или „синоћ“.

Важно је напоменути да ни у једном од прегледаних комунистичких зборника није нађен нити један једини примјерак имперфекта. Такође нема ни једна једина примјерка давнога прошлога времена 1 (попут „они бјеху дошли“, убудуће ДПВ1). Али, у сваком зборнику се могаху наћи примјерци давнога прошлога времена 2 („они су били дошли“, убудуће ДПВ2), и то увијек у знатно већем броју него што је број примјерака аориста. Тако их у првој књизи црногорској има 31, наспрам 14 аориста, а у другој 55, наспрам 8 аориста, док их прва србијанска има 23. Што је у очигледној супротности с чињеницом да је у србских народних говорах (а нарочито у говорах ЦГ) аорист далеко чешћи од ДПВ1 и ДПВ2 заједно.

Поставља се питање, јесу ли документи улазећи у комунистичке зборнике језички цензурисани, односно јесу ли аористи, имперфекти, и ДПВ1 избацивани и замјењивани тзв „перфектом“ односно ДПВ-ом2?

У наставку ћу покушати одговорити на ово питање.

Што се тиче македонскога зборника и пријевода с македонскога или бугарскога на србски, одговор је потврдан. Сви аористи, имперфекти и ДПВ1 од првога до посљедњега нестају из пријевода, а вјероватно их у изворном облику има на хиљаде (доказ томе су поједине слике изворних списа, гдје се види да су богати њима). Обзиром да су превођење с језика македонскога и бугарскога на србскохрватски вршила војна лица (више њих), нема никакве сумње да су аористи (и имперфекти) уклањани по нечијем наређењу (да нијесу, био би бар неки остао у књизи). Исто је и у каснијој књизи, „НОБ Македоније“, из 1964 године, која је такође преведена с македонскога, приликом чега су сви аористи (и имперфекти и ДПВ1) уклоњени из дјела.

Што се тиче списа на нашем језику, ту јасна доказа нема, али постоје многобројни разлози вјеровати да многи јесу избацивани и замјењивани политички подобнима глаголским временима.

Прво, уредништво комунистичких зборника докумената (у издању Брозове војске) не крије да су понегдје вршене исправке „језичких и граматичких омашки“. Неке исправке сам уочавах тамо гдје су дате (врло ријетке) слике изворних списа (рецимо „учинити“ мјесто „учињети“ у другој црногорској књизи), али не нађох да је игдје избачен аорист.

Друго, у црногорских зборницих боде очи невјероватно мало учешће аориста међу свим прошлима временима у комунистичкој пријеписци (свуда мање од 0.5%), што је у нескладу с његовим огромним учешћем у свих говорах Црне Горе. То је у потпуној супротности с примјећењем језикословца Митра Пешикана (примјећеним знатно послије рата, 1965) у раду о катунских говорах (од чега ни остали говори ЦГ много не одступају) да је „аорист у приповедању практично једини облик за казивање туђих свршених радњи ако се причају према сопственом запажању”. Како то сада „практично једини облик“, а у списах је рјеђи од статистичке грјешке? Можда црногорске списе мјесто мјештана од реда писаху Загорци, Словенци, или Далматинци? Такође у очи пада непостојање у списах имперфекта и ДПВ1, врло честих тада у ЦГ. Одакле у црногорској другој књизи 55 ДПВ2 а ниједан ДПВ1, када се и дан данас ДПВ1 прилично често чује, макар у Катунској Нахији, гдје је по селах можда и данас чешћи него ли ДПВ2? Такође, одакле у употреби аориста ван јавних прогласа тако несразмјерно пуно примјера „непосредно прије тренутка говора“, када такво ограничење у ЦГ (и у највећем дијелу других србских говора) не постоји, и када велика већина примјера аориста се на то не односи?

Ове противрјечности се никако не могу другачије објаснити него ли језичком цензуром самих списа. Разумљиво је што је аорист остављан у појединих јавних прогласах, пошто су они већ били познати у јавности. Избацивање аориста из њих самих би могло разоткрити политику тихога прогона аориста, што комунистима не бјеше циљ. Како га народ не би био почео користити из пркоса.

Такође, сматрам да је највећи број аориста за које је било јасно да се не односе на „непосредно прије тренутка говора“ цензурисан при печатању у зборницих послије рата, пошто је за комунисте једино тако сужено значење „право значење аориста“, а све друго се може уврстити под „језичке омашке“, које су при печатању у зборницих исправљане.

Што се осталих комунистичких НОБ-овских књига тиче, оне се могу подијелити у двије скупине: у прву спадају разне књиге сјећања, попут мемоара познатих комуниста (рецимо Светозар Вукмановић Темпо, Константин Поповић и слични), и књиге сјећања бораца разних комунистичких јединица, гдје би се у истој књизи нашли прилози разних бораца. У овој скупини се аорист могаше наћи, па чак и понеки имперфект и ДПВ1. Комунисти се према оваквим садржајима опхођаху као према књижевним дјелима, па за њих обично важијаше начело умјетничке слободе. При том је у њих учестаност употријебе аориста веома разнолика: док у књигах сјећања Светозара Вукмановића Темпа „Револуција која тече I и II“ учешће аориста не достиже ни 0.5% (иако је Темпо из Црмнице у ЦГ, из краја гдје је аорист изузетно чест), у књизи Љубодрага Ђурића „Сећања на људе и догађаје“, аорист је далеко чешћи (Ђурић је родом из ужичкога краја). У књигах сјећања написаних већим бројем бораца (обично борци исте јединице из истога краја) је редовна појава да прилози појединих бораца не садрже ни један једини аорист, док прилози исте књиге неких других бораца могу садржати аорист у мањем или већем постотку. Примјетих да прилоге без иједнога аориста обично пишу људи с вишим положајем у комунистичкој пирамиди власти, док је аорист обично чешћи у прилозих људи који се послије рата не налазе ни на каквом положају у друштву, а неријетко остају живјети на селу. Значи, опште правило је: виши положај у комунистичком друштву - мање аориста. Најупечатљивији примјер представља прилог високо образована комунисте родом из ужичкога краја (нећу му спомињати име), који до краја живота бијаше на високих положајих у комунистичкој хијерархији, а који у књизи сјећања у својем прилогу од око десет страна описује борбу своје јединице против југословенске војске, негдје у Херцеговини. Борба коју описује се догађа у неколико часова, и савршена је за употребу аориста, али, њега нема ни за лијек у његовом спису. Иако је човјек провео читав свој живот у крају гдје је аорист изузетно чест.

Другу скупину чине опште књиге о тзв. НОБ-у, све оне које не спадају у мемоарске књиге, „зборнике сјећања“, и слично. Пошто овдје не важи начело умјетничке слободе, може се рећи да у њих примјерака аориста има „један или ниједан“. Добар примјер тога је „OSLOBODILAČKI RAT NARODA JUGOSLAVIJE 1941–1945“ у два дијела, из 1957 и 1965, у издању Брозова „Војно-историјскога Института ЈНА“. На око 1480 страна, књига садржи око 24.300 примјерака „перфекта“, 130 примјерака ДПВ2 и 0 примјерака аориста, имперфекта и ДПВ1. Овдје спадају и књиге којима се велича ратни пут разноразних комунистичких бригада, одреда, дивизија и слично. Одличан примјер је књига „Prva proleterska brigada“ из 1981, која садржи око 13.000 примјерака „перфекта“ и два аориста. Могуће објашњење зашто их овдје има чак два (а не 0) је што је писац књиге из Црне Горе.

12. Сузбијање употребе аориста сужавањем његовога значења

Имах прилике разговарати о значењу прошлих глаголских времена с неколицином наставника србскога језика, постављајући им питања о значењу четирју простих реченица из првога одјељка с четирма прошлима временима, са свршеним глаголом "поломити". Исходи мојега истраживања су поражавајући. Ниједан од наставника није знао за разлику у доживљености, свим њим је појам доживљености у значењу глаголских времена непознат. Највише што успјевах добити као одговоре је да је се радња с аористом догодила "управо, малоприје", док је се радња у примјеру с давним прошлим временом догодила "некада давно, раније". Укратко, ни од једнога наставника нијесам чуо ништа више осим да се аорист користи за догађаје који су се десили непосредно прије тренутка говора.

Погледах пет мало старијих, предратних граматика, од прије доласка на власт Комунистичке партије на челу с Брозом. У четири од пет нема помена да се аорист користи за радње које су се десиле "непосредно пред тренутком говора", а камоли да се само за то користи, или да је то његово „право“ или „основно“ значење. У граматици Стојана Новаковића из 1894. се за аорист каже "Кад се хоће да покаже радња, која се догодила у прошлости у ограниченом простору времена, био тај простор целина, почетак, или крај, онда се употребљује пређашње свршено (аорист)". Живојин Симић у својој граматици из 1922 за аорист (којега он назива "Време пређашње тренутно") пише "да је радња била у прошлости тренутна или уопште ограничена у трајању." Имах прилике погледати и школску граматику хрватско-србскога језика из 1927, издату у Бјеловару, у Хрватској. Ни ту нема помена било какве ограничености на вријеме непосредно пред тренутком говора. У најскоријој (посљедњој некомунистичкој) од њих, у граматици српскохрватскога језика Миодрага С. Лалевића за први разред грађанских (средњих) школа из 1937 године стоји да се аористом „казује да се нешто радило, дешавало у прошлости“ и „казује да се радња десила, вршила и свршила у прошлости за једно ограничено време.“

А сада мало више о петој, о граматици српскохрватскога језика Александра Белића из 1933. Ту пише „Аорист значи да се глаголска радња завршила непосредно пред тренутком говора (дакле у непосредној прошлости).“ и „аорист значи радњу која је могла бити трајна или тренутна, али која је завршена у тренутку непосредно пре саопштавања о њој“.

Белић је одлично знао да у Србији, Црној Гори, Херцеговини, Босни, Македонији и међу Србима у Хрватској не постоји ограничење аориста само на догађаје „завршене у тренутку непосредно“ прије тренутка говора, и да је аорист туда толико чест управо због непостојања оваквих вјештачких и суманутих ограничења. Питамо се онда, зашто износи овакве лажи? Одговор слиједи одмах иза, на истој страни његове граматике:

„Аорист (и имперфекат) у неким се деловима народа нашег слабо употребљава или се сасвим не употребљава. Зато треба нарочито пазити да се при њиховој употреби чува њихово право значење.“

Као што видимо, Белић из политичких разлога јавно позива на сужавање употребе аориста само на догађаје „непосредно пред тренутком говора“ (пошто је то, по њем, право значење овога глаголскога времена), правдајући то постојањем „дијела народа нашега“ који га уопште не користи. Питање је, на кога он ту мисли? На Србе очито не мисли, јер аорист и данас постоји у свих србских нарјечјих, и у већини њих у његово вријеме аорист бјеше у врло широкој употреби. Очито је да се то односи на Хрвате, и само на њих, у којих знатан дио њихових говора уопште није имао аорист, док је у већем дијелу преосталих био прилично риједак. Ова Белићева опаска је изузетно значајна, јер представља прво јасно образложење будуће политике сузбијања употребе аориста започете у вријеме комунизма, у којој је и сам Белић лично учествовао као предсједник Србске Академије Наука под Брозом.

Битно је напоменути да у предратној Југославији нијесу сви србски језикословци дијелили Белићев (политички) став о значењу и употреби аориста, чему је доказ и каснија граматика Миодрага С. Лалевића, из 1937.

А сада мало о граматиках издатих послије доласка Броза и његове Комунистичке Партије на власт, када се озваничава политика ограничења употребе аориста. У граматици Михаила Стевановића за ученике средњих школа из 1946 године (издање „Просвете“) нађох да је „право значење“ аориста „означавање радње која је се завршила непосредно пред тренутком говора“. Истини за вољу, ту се наводи да се аорист може користити и за догађаје који су се догодили даље у прошлости, што се назива „приповједачким аористом“, али се читаоцу ставља до знања да то није његово право значење.

За тим, у часопису "Јужнословенски филолог" из 1951 (издање института за срПски језик срПске академије наука) налетјех на реченицу "Данас у нашој науци о језику влада мишљење да аорист у српскохрватском језику значи радњу која се десила у непосредној (или блиској) прошлости". Реченица бјеше у чланку Петра Сладојевића, у којем се он противи званичноме ставу тадашње језичке "науке", тврдећи да се аорист може користити (и да се користи) и за догађаје из раније прошлости, и при том наводи велики број примјера из наше књижевности. Али, сви Сладојевићеви напори бјеху узалудни. Његове позиве за одустајање од сужавања значења аориста немаше ко чути.

У средњошколској граматици Радомира Алексића и Милије Станића из 1962 се за аорист каже да „значи радњу која се извршила или завршила у непосредној прошлости, тј. непосредно пред тренутком говора о њој. Ово је основно, право значење аориста.“

Морам признати да на мене лично од свих комунистичких граматика најјачи утисак остави средњошколска граматика из 1957. године, опет дјело Миодрага С. Лалевића. Док у његовој (посљедњој некомунистичкој) граматици из 1937 нема помена ограничења значења аориста на блиску или непосредну прошлост, сачинитељ у граматици из 1957 износи сасвим друго мишљење (могуће из страха од ОЗНе и сличних за сопствену и безбједност породице) те за аорист тада пише: „аористом казујемо радње које су се десиле у блиској прошлости“ и „аорист као облик казује радњу која се недавно десила“.

Уколико данас покушате потражити по интернету нешто о значењу аориста, свуда ћете се сусретати с ограничењем на "непосредно пред тренутком говора". Тако је и у савремених школских учбеницих. Ево шта нађох у уџбенику србскога језика за шести разред основне школе (2018): "Глаголски облик за изрицање радње која се десила непосредно пре тренутка говорења (нпр. падох, стадосмо, одоше), назива се аорист". Као што видимо, дјеца се свјестно обмањују, нема никаква помена појма доживљености, док се и даље наглашава област употребе аориста сужена на најмању могућу мјеру. Оно што је најважније је очито намјерно изостављено, с циљем сужавања области употребе аориста, што је у складу с политиком његовога прогона из нашега језика.

Насупрот овоме, поједине озбиљније (нешколске) и новије књиге јасно наводе да се аорист користи за доживљене прошле радње, без обзира на временску удаљеност од тренутка говора. Навешћу само примјер књиге "Синтакса савременога српског језика" проф. др. Предрага Пипера гдје се јасно и недвосмислено наводи да се аорист, поред радњи које су се догодиле непосредно пред тренутком ријечи, користи и за радње које су се догодиле знатно прије, уз навођење да се њиме увијек исказују доживљене прошле радње или радње које се желе представити као доживљене.

Поставља се питање, шта значи "непосредно прије", колико је то времена? Пошто се о часовах свакако не ради, колико минута (или секунди) наша језичка наука (или боље рећи "школство") сматра под "непосредно прије"? Је ли прије пет минута непосредно прије? Ако није, је ли то можда прије десет, или прије двадесет секунди? Као што видимо, појам "непосредно прије" је потпуно неодређен, те је бесмислено на нечем тако неодређеном и нејасном заснивати разлику у значењу двају глаголских времена. У противном бисмо морали часовником (са секундаром) мјерити проток времена од радње до тренутка говора како бисмо могли одредити које глаголско вријеме требамо употријебити, аорист или тзв. "перфект". Оваквим одређењем намјене аориста у школских учбеницих се омогућава прогласити неправилном његову употребу за било какву радњу која је се догодила прије више од неколиких секунди. Чиме се даје званично покриће и зелено свјетло (несавјестним) учитељима и наставницима сузбијати и обезхрабривати његову употребу међу ученицима.

На жалост, свјесно обмањивање дјеце о намјени аориста није једино које се спроводи у настави нашега језика. Још већа обмана дјеце је да у званичном србском језику постоји седам падежа. Истина је другачија, у једини постоји само шест, док у множини постоје највише четири.

Морам овдје рећи да у нам најближих јужнословенских језицих, у бугарском и у македонском нема ни трага од ограничења значења и употребе аориста само на догађаје из непосредне прошлости. А нема ни у лужичко-сербском. Штавише, није ми познато да у ма којем другом европском језику (ни у словенском ни у несловенском) постоји глаголско вријеме чија је употреба ограничена на непосредну прошлост (неколико секунди, или у најбољем случају, неколико минута). Ово је само наша посебност, од доласка на власт Јосипа Броза и његових комуниста. На овај начин, створено је оправдање за протјеривање аориста из друштвенога живота (новина, телевизије, службене и јавне употребе и слично), пошто се тамо ријетко говори о оном што је се догодило неколико минута (или секунди) прије тренутка говора.

Потребно је рећи да у србских нарјечјих не постоји ограничење аориста на непосредну прошлост. Тамо гдје је аорист и данас у значајној употреби (а то су прије свега сеоске средине), аорист је чест управо зато што нема вјештачких временских ограничења у његовом коришћењу.

Као примјер ћу навести мој боравак на слави у Шумадији, у гружанском селу под планином Рудник, октобра 2018. За неколике часове боравка на слави, од око петнаест гостију чујах најмање 42 примјера употребе аориста (толике их стигох прибиљежити). Од тога само неколицина се односаше на догађаје из непосредне прошлости (рецимо, када десетогодишње дијете, родом из Крагујевца рече другоме дјетету "паде ти јабука"). Сви остали бјеху о догађајих из раније прошлости, неки и од прије тридесет и више година. Потврда непостојања овога вјештачкога ограничења у народном говору је и толико честа употреба аориста на надгробних споменицих сеоских гробаља прије 1941, за које знамо да се подижу често и неколико мјесеци послије смрти.

Исто тако је потврда и честа употреба аориста у историјских књигах прије 1941. А као што знамо, оне се никада не пишу о догађајих који су се десили „непосредно пред тренутком говора“.

Навјешћу још један примјер. Имах прилике проучити девет писама (потоњега) краља Петра Карађорђевића, писаних 1876 године. У њих има 58 примјерака аориста, али само два од њих (3.45%) се односе на радње непосредно пред тренутком говора.

Све ово је потврда да је комунистичко ограничење аориста на непосредну прошлост лаж и пријевара. То има смисла рећи исто колико и учити дјецу да се „Ваздух који удишемо састоји од гаса аргона.“ Јер је намјерно избегнуто навести да се ваздух састоји од азота (78%), кисеоника (21%), док на аргон отпада само 0.9%.

13. Однос језичке науке, школства и државе према аористу од 1945. године

Више пута постављах питање разним људима навести разлику у значењу двију реченица "Зоран прође путем" и "Зоран је прошао путем". Од неколиких људи добих очекиван одговор, да је у првом случају говорник видио Зорана како пролази путем, а у другом да није, него да је то сазнао од некога. Већина тачно одговоривших су из Јужне Србије, при том људи нижега образовања и/или људи живећи на селу. Тачан одговор добих и од особе из околине Крагујевца. Београђани које ово исто упитах, као и неколики људи из других мјеста, али с високим образовањем (неки бијаху и наставници србскога језика), или нијесу знали, или одговараху да је се у првом случају Зоранов пролазак путем догодио "малоприје" док је се у другом примјеру догодио "доста раније".

Као што видимо, боље разликовање значења глаголских времена показују необразовани људи од образованих, а нарочито од језички образованих. Но, не сматрам да су наставници били "лоши ђаци", те да су заборавили оно што су тобоже били научили током својих студија.

Очито је да се значењу прошлих глаголских времена на студијах срПскога језика не посвећује неопходна пажња, а нарочито не разликама у њиховом значењу. Очито је такође да приликом својега вишега језичкога школовања на свеучилишту будући наставници србскога језика бивају подвргнути својеврсном испирању мозга. На факултету им се намеће став да је значење тзв. "перфекта" свеопште и свеобухватно и да се он може (и треба) користити свуда и у свакој прилици, да је самим тим његова употреба увијек "правилна", ма како био употријебљен, из чега непосредно слиједи закључак да су сва остала прошла глаголска времена непотребна и сувишна. Из чега се будућим наставником језика намеће закључак да је употреба осталих прошлих глаголских времена непожељна, коју самим тим повезују с "необразованошћу", "неписменошћу", "некултуром", "сељаштвом" и "просташтвом" итд, недостојнима образована човјека.

Послије таква погријешна и злонамјерна преваспитавања на факултету наставници и учитељи, када почну радити у школах, дјецу, нарочито сеоску, исправљају када год употријебе ма које друго прошло глаголско вријеме, а нарочито аорист, наше познато обиљежје "сељаштва" и "некултуре", и настоје их одучити од њихове употребе, од малих ногу им уливајући погрјешно схватање да је аорист нешто чега се људи требају стидјети. Као потврду овога навешћу примјер дјетета мојега пријатеља гдје имам прилике уживо посматрати погубан утицај данашњега школства на познавање прошлих глаголских времена и уопште на граматичку писменост. Дијете је рођено 2008. године, живи у шумадијском селу на обронцих Рудника, и у тренутку писања овога рада похађа трећи разред основне школе. До поласка у школу дијете редовно коришћаше аорист, чак и у првом лицу ("нађо(х) га", итд...). То није ништа чудно, пошто живи у средини у којој је аорист сасвим уобичајено глаголско вријеме, често и с несвршенима глаголима. Његови укућани, отац, мати, бака, рођаци и остали сусједи редовно користе ово вријеме, па је сасвим разумљиво да га користи и дијете. Али, од почетка његовога школовања, почех примјећивати како га све ређе користи. Аорист, који бијаше редовна појава у његовом говору прије поласка у школу, данас је у њега ријеткост. Пошто у међувремену аорист није исчезао из средине гдје дијете живи, разлог томе може бити само утицај школе. Овај случај није усамљен, познајем још људи примјетивших како њихова дјеца мање користе аорист од поласка у школу него прије.

Као што видимо, наше школство, како основно, тако средње и високо, настоји у људих уништити сваки осјећај за значење прошлих глаголских времена, односно уклонити сваки осјећај за разликовање њихових значења. Што полако али неминовно води до нестанка оних јавно обиљежених као сувишних. Јер, чему четири прошла глаголска времена ако се усвоји погријешно схватање да једно од њих поред својега основнога значења носи и значења осталих трију? Што и јесте циљ свега. Уништити сва три друга времена, а оставити само тзв. "перфект". Убрзо ћемо видјети и зашто.

Направимо мали мисаони оглед, замислимо да новинар у ма којем јавном гласилу напише "Прије мјесец дана сам ушао у аутобус." Иако реченица није у духу србскога језика (јер се употребљени "перфект" треба користити за недоживљене догађаје из прошлости, или за описивање стања у садашњости, а ниједно од тога двога овдје није нити може бити случај), ниједан лектор, уредник нити ма који други преправљач прегледавши чланак неће имати никакве примједбе. А шта би се догодило ако би новинар (исправно) употријебио прикладније глаголско вријеме, аорист или давно прошло ("Прије мјесец дана уђох у аутобус." или "Прије мјесец дана сам био ушао у аутобус.")? Лектор или уредник би ово промијенио и пребацио у Брозовски "перфект", и сасвим могуће изрибао новинара због његове "дрскости". Иако реченица "Прије мјесец дана сам ушао у аутобус." нити је правилна нити је у духу србскога језика, она јесте у духу Кумровца и идеологије комунизма, а то је данас, признаћете, многим далеко важније.

Политика прогона аориста у нашем новинарству иде дотле да се чак и при навођењу туђих ријечи аорист избацује и замјењује брозовским садашње-прошлим временом. Такав примјер имамо у пријеводу изјаве предсједника македонске Владе из септембра 2018, гдје се "Со премиерот на Грција, Алексис Ципрас, во текот на мај токму тука на паркингот во Дојран постигнавме договор за признавање на македонскиот јазик." преводи са "Договор са Ципрасом о грчком признавању македонског језика постигао сам на паркингу у Дојрану". Као што видимо, новинар-преводилац не признаје постојање аориста у нашем језику и не допушта његово коришћење ни предсједнику македонске Владе.

Небригу наше језичке науке према аористу одлично одсликава књига "Језички приручник Радио Телевизије Београд", П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана и Б. Брборића, из 1991 године. У књизи чија је намјена помоћи запосленим на телевизији говорити правилније, аорист се нигдје не спомиње, иако је глаголима посвећено цијелих 11 страна. Очито, никоме од сачинитеља прогон аориста не смета. Узгред, из књиге сазнах да су поједине ријечи у вријеме комунизма биле непожељне. На примјер, "плата, престоница, заклетва" умјесто којих се мораху користити изрази "лични доходак, главни град, свечана обавеза".

Аорист нијесу измислили ни Карађорђевићи ни Немањићи да би био толико прогањан, постоји више хиљада година, и донијет је био на Балкан сеобом Словена. Самим тим је аорист, као саставни дио нашега језика, дио нашега духовнога насљеђа, преношенога с кољена на кољено кроз многе вјекове. Због тога се политика његовога уништавања не може другачије тумачити осим политиком уништавања духовнога насљеђа, и не може се другачије назвати него дивљаштвом и варварством под окриљем "науке" и "образовања". Попут вандалскога рушења Рима.

Важно је напоменути да се не слажу сви језикословци с политиком сузбијања употребе аориста. Неки од њих желе наш језик ослободити од наноса пропалих идеологија комунизма и југословенства, сачувати богатство нашега језика и залажу се за укидање (неписане) забране употребе аориста. Има и свијетлих примјера наставника по школах, нарочито градских, који, свјесни да је наш језик без аориста наказа, чине све у својој моћи како бише охрабрили дјецу у његовој употреби (али и имперфекта), како бише их сачували од им намјењене судбине. На жалост, они не воде главну ријеч у нашем школству и језичкој науци. Већина је или присталица текуће политике или им је потпуно свеједно.

И ван школа, у јавном животу, стање прошлих глаголских времена је поражавајуће. На телевизији се врло ријетко може чути. На било каквих вјестих (усмених или писаних), никада, јер се већ многобројним покољењима још од основне школе усађује став да се ма каква употреба аориста граничи с неваспитањем. Понекада, али врло ријетко, се може чути од понекога госта на телевизији, или од понекога извјештача из унутрашњости. У новинах је још горе, мада се понекада аорист може наћи у по којем бомбастичном наслову попут "Пуче брука!". Такође, имах прилике о употреби аориста разговарати с особом запосленом у Академији наука са звањем научнога сарадника, и он ми рече да га у својих чланцих и радовах не смије користити, јер лектори тако нешто сматрају недопустивим.

Аорист је званично и даље дио граматике србскога језика (јер би се, у противном, за садашње читаоце морао избацити из свих књижевних дјела наших писаца, што је огроман и тешко изводив посао), али је данас крајње непожељан у било каквој јавној употреби. Његова употреба се подноси у разговорном и уличном језику, и у умјетничко-књижевне сврхе, односно само тамо гдје је дозвољена псовка, чиме се до скоро најчешће глаголско вријеме у Срба с њом изједначава. Могло би се рећи да је аорист (циљано) потиснут у нарјечје, за чију употребу не постоје никаква правила. И чија је употреба, наравно, непожељна, баш као и употреба псовке.

Као што видимо, у нашем језику постоји "парадокс аориста": ко га зна и користи у говору је "неписмен", "некултуран", "сељак" и "простак", док је његово некоришћење знак "писмености", "образовања", "отмености", "културе", "лијепога васпитања" и томе слично (и на интернету имах прилике виђати примјере појединаца који своју "културу" и "образовање" доказују тврдњом да не користе аорист). Није ми познато да ишта слично постоји у било којем другом језику. Свуда у цивилизованом свијету је знање знак писмености и образовања, а незнање неписмености. Једино се у нас знање поистовећује с неписменошћу, а незнање и непознавање граматике глаголских времена с културом и образовањем. У нашој језичкој науци и друштву очито здрав разум не важи.

Тако у енглеском језику постоји чак шест прошлих глаголских времена, с јасно разграниченим намјенама, и особа која их не користи све или не зна које чему служи се не може никако сматрати граматички писменом. Напротив.

Врло поучан примјер односа према језичком насљеђу имамо у њемачком језику. Ради се о простом прошлом глаголском времену које се назива „претерит“, које по много чем одговара нашему аористу, и по творби и по значењу.

“Er hat gesagt” (Present perfect) - “Он је рекао” (одговара нашему садашње-прошломе времену, илити „перфекту“)

Иако је претерит саставни дио њемачкога књижевнога језика, већина Њемаца га мало или нимало не користи. Не користи се у великом дијелу њемачких нарјечја, народ га у говорном језику користи само на сјеверу Њемачке. Иако га у јужних њемачких нарјечјих нема (у потпуности је замјењен горе наведеним садашње-прошлим временом), укључујући ту и нарјечја Швајцарске и Аустрије, књижевници, новинари и службеници га редовно користе у писаном језику, чак и у Аустрији, у којој га готово нико не користи у разговорном језику. Због тога је претерит глаголско вријеме које се у њемачком језику много чешће пише него што се говори, што је потпуно супротно стању аориста у србском језику, који се много чешће говори него што се пише. Као што видимо, друштва њемачко и аустријско улажу велике напоре за очување претерита, док се у нас, насупрот томе, већ десетинама љета аорист настоји изкоријенити. Из суманутих разлога, незнаних огромној већини људи. Док се у Србији коришћење аориста сматра знаком неписмености и примитивизма, у Њемачкој се писменост и култура исказују познавањем претерита. Укратко, док се цивилизована друштва труде сачувати своје духовно насљеђе, варварска се горде његовим уништавањем.

Данас је сразмјерно честа појава да се и књижевна дјела пишу комунистичким новоговором београдскога круга двојке, без аориста, што је прије 1945 било незамисливо, па и незамисливо у дјелах појединих писаца послије 1945. Можемо ли замислити дјела Његоша, Ива Андрића, Црњанскога, Лаза Костића, Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Дучића, Бранка Ћопића, Добрице Ерића, Добрице Ћосића, и осталих без аориста? Не можемо, наравно. Данас су, на жалост, такви граматички ограничени писци стварност. Као примјер ћу навести дјело нашега савремена писца, посвећено Светому Сави, у којем је и наш Растко Немањић представљен како говори као Тарзан, користећи само једно прошло вријеме. Не говори ни као обичан народ по унутрашњости Србије, а камо ли онако како је Свети Сава стварно говорио, него као друг Јосип Броз Тито и његови кругодвојчански комунисти. А у Растково вријеме су чак и становници краја гдје се налази Брозов Кумровец користили аорист. Слично је и у филмском остварењу РТС-а, гдје Свети Сава и остали Немањићи такође говоре кругодвојчанским новоговором лишеним аориста. Писменији и бољи преводиоци књижевних дјела са страних језика бар у некој мјери користе аорист при пријеводу, мада их има и неписменијих, који их преводе обогаљено, тарзански, користећи само једно прошло вријеме.

Знам за случај од 2002, када је писац романа у Србији (који не жели да се његово име објави) има невоља са издавачем своје књиге и његовим лектором, зато што роман садржи извјестан број глагола у аористу. Они захтјеваху да се аорист замјени перфектом, али писац то одби, чак и по цијену неиздавања књиге. Послије неколико дана натезања, књига ипак би издата, са незамјењеним аористом. Исти роман касније би предложен за годишњу НИНову награду за роман године. Поједини чланови жирија му такође приговорише за коришћење аориста.

Данас трачак наде улива укидање положаја лектора (најревноснијих прогонитеља аориста) на већини телевизија, новина и других јавних гласила, што доводи до постепенога попуштања прогона и до ријетке појаве истога у јавних гласилах. Такође морам истаћи да се и на интернету могу наћи свјесни појединци. Тако имамо нашега човјека (то нијесам ја) који редовно преводи стране филмове и ставља поднаслове за слободну употребу на интернету, при том редовно користећи аорист у својих преводах.

Овдје такође наводим занимљив поговор човјека са сљедеће везе, гдје се јуна 2017. године писаше о језику РТС-ова остварења о Немањићих. Поговор не писах ја.

https://www.reddit.com/r/serbia/comments/6inv7w/cringe_uzvra%C4%87a_udarac_nemanji%C4%87i_trejler_broj_2/

"И наравно да је аорист најнормалније време које су не само Златиборци, него сви остали, користили као основно време за исказивање, пре свега, али не само, доживљене, проживљене прошлости. Доласком комуниста аорист и имперфекат нестају из писаних медија и радија (самим тим, нема их касније на телевизији), из државних докумената, судских пресуда и сличних ствари, ваљда јер су звучали превише мрачњачко-црквењачки и парали су уши некима у западним деловима тадашње земље."

Као што се из приложенога може видјети, нијесам усамљен у својем мишљењу. Још веће изненађење за мене представљаше сазнање да је човјек језички образован, што закључих из других његових писанија.

14. Однос према употреби аориста у савременом србском језику

Навешћу примјер који најбоље одсликава неповољан утицај образовања на употребу аориста и имперфекта. Брат и сестра, рођени касних педесетих година двадесетога вијека у околини Подгорице, и одрасли у истом дому окруженом катунским камењарем су савршени за поређење учесталости употребе аориста. Брат има завршену средњу школу, сада живи у Подгорици и ради у државном предузећу. Док његова млађа сестра има тек четири разреда завршена, и живи са својом породицом у сеоској средини, у непосредној близини дома гдје је рођена. Сестра и дан-данас користи аорист (и имперфект) врло често и неспутано, у толикој мјери да је он у њеном говору вјероватно најчешће прошло глаголско вријеме. С друге стране, њен рођени брат аорист користи знатно ређе (некада могу проћи часови разговора с њим а да не употријеби ниједан), а имперфект готово никада. И када их користи, то је обично само када се опусти или попије "коју чашицу". Пошто су обоје одрасли у истом дому, утицај средине у којој су рођени на разлику учесталости употребе аориста је искључен. Очито је да разлика у учестаности аориста (и самим тим, у осјећају значења прошлих глаголских времена) потиче од других чинилаца, међу којима на првом мјесту сматрам утицај школовања. Сличних примјера овоме има још.

Такође, морам навести још једну врло битну појаву, појаву устезања од употребе аориста (и имперфекта, тамо гдје га има), односно стида од његове употребе, у приликах када људи разговарају с непознатима или образованијим особама. Појава је нарочито примјетна међу становницима сеоских средина и других средина с чешћом употребом аориста. Када се таква особа (која иначе врло често користи аорист) нађе у (неопуштеном) разговору с непознатом особом, а нарочито ако је прилика званична или службена (рецимо разговор с љекарем, полицајцем, службеником у општини, пошти, школи и слично), аорист обично потпуно нестаје из говора. Особа несвјесно тежи оставити што бољи утисак на саговорника и при том мијења свој језик, избацујући поједине саставне дјелове својега говора за које подсвјесно осјећа да су у нашем друштву непожељни и знак "нижега образовања", "неписмености" и "неваспитања". У таквих приликах међу првима из говора испада аорист, чему више пута присуствовах. Имах прилике од госпође из Врања чути да је употреба аориста "неваспитана" и "некултурна". Госпођа иначе у обичном говору изузетно често користи како аорист тако и имперфект, а и давно прошло вријеме ("он беше дошао"). Имах прилике у Врању видјети случај када дјед (такође редован корисник аориста) своју унуку предшколска узраста савјетује не користити аорист у говору како би говорила "образованије" и "културније".

Навешћу још један, врло значајан примјер односа према аористу, из мојега личнога искуства. Прије неколиких година (чини ми се око 2012.) при писању упутства производа предузећа у којем радим, у опису производа употријебих аорист, више се не сјећам кoји бјеше. Угледавши "недопустиво глаголско вријеме" у мојем писанији, мој пословођа се запрепасти. Настадоше мучни тренуци, пословођа се због ове моје "дрскости" разјари на мене, говораше ми "какво је то понашање, како се усуђујеш написати тако нешто, шта би људи помислили о нашем предузећу да то виде", и томе слично. Укратко, пословођа се понашаше као да сам у упутству употријебио псовку а не најчешће глаголско вријеме у Срба од настанка до 1945.

Важно је напоменути да и пословођа, иначе рођени Београђанин, неријетко и сам користи аорист у слободном говору са људима у предузећу, готово свакодневно га чујем. Али, као што видимо, необавезан и разговорни језик је једно, а писани и званични је нешто сасвим друго. Наравно, аорист би избачен из упутства и замјењен придјевским прошлим временом а ја се некако провукох без даље казне, само уз упозорење да убудуће тако нешто не чиним.

У пријеводах цртаних филмова (које силом прилика свакодневно морам слушати, пошто имам двоје мале дјеце предшколска узраста) до 2018 године никада нијесам био чуо аорист. А онда одједном, учини ми се да га чујем у наставку "Сунђер Боба"! Прво помислих да сањам или да ми се привиђа, па онда мало више начуљих уши и обратих пажњу, и стварно, чујаше се аорист с ТВ-а! Отрчах до собе погледати какво је то чудо, и имах шта видјети!

Главне јунаке серијала Сунђер Боба и Патрика, одлутавше далеко од својега града Коралова, бјеху заробили полусељаци-полудивљаци и притом зликовци чудовишна изледа. Вилама и другим сељачким оруђима их гураху на саслушање пред својега сеоскога старешину, бабу-вјештицу Живку. Али, од свега овога је најзанимљивији језик нашега пријевода. Док Сунђер Боб, Патрик, остала дружина и сви раније појавивши се ликови увијек говораху без аориста, чистим брозовским кругодвојчанским новоговором и с београдским нагласком, дивљаци из села се гађају с падежима, користе недозвољене личне замјенице ("...да ви кажем..."), користе аорист ("утекоше", и многи други) и при том говоре нагласком личећим на наше косовско-ресавско нарјечје и говоре моравских крајева, опонашајући говор остварења "Село гори а баба се чешља", што се види по обраћању Сунђер Бобу и Патрику с „Бобашине“ и „Патрашине“. Очито је да су дивљаке-наказе преводиоци представили као сељаке из моравске Србије, што је до сада најгори мноме уочен примјер излагања порузи и ниподаштавања људи на основу говора и мјеста живљења и уједно сатанизовања употребе аориста. Поистовећивати злочинство и наказан изглед с аористом и говором србских сељака је крајње неприхватљиво и за сваку осуду. На жалост, овакав примјер, иако претјеран, савршено показује какав однос влада у нашој земљи према аористу од побједе комунизма па до данас. И уопште према србскому сељаку и становнику унутрашњости.

И сљедећи примјер показује докле доводи садашња политика прогона аориста из језика. Иако мој отац у слободном говору коришћаше аорист, мада не превише често (у младости га је користио далеко више), ни по коју цијену га посљедњих година не жељаше употријебити у писаној ријечи. Прије десетак година тако он записиваше биљешке о давних доживљајих из својега роднога села (неким од њих је и сам присуствовао), али ни по коју цијену у својих писанијих није хтио употријебити нити један аорист! Мјесецима се убјеђивах с њим, али узалуд. За њега је употреба аориста у писаној ријечи "некултурна" и "неписмена", нешто попут псовке (псовке се често говоре, али врло ријетко пишу). Сјећам се како ми једном махаше књигом језикословца Павла Ивића, и своје ставове о недопустивости аориста подкрепљиваше чињеницом да га ни он није био користио, рекавши нешто попут "Када би било писмено користити аорист, Ивић би га био користио". Иначе, мој отац је рођен и одрастао у области Старе Црне Горе, гдје су и аорист и имперфект веома чести и незамјенљиви дио народнога говора, с јасном разликом у значењу наспрам (презент-)перфекта.

За крај поглавља остављам осврт на употребу аориста у првих пет наставака „Лудих година“, познатијих као „Жикине династије“ (прегледах само првих пет), снимљених у вријеме Брозове СФРЈ. Оно што мене ту занимаше и наведе ме проучити остварење бјеше жеља упоредити учестаност аориста у говору двоје високо образованих Београђана-кругодвојчана (Милан и Јелена Тодоровић) представљених у најбољем свјетлу лијепо васпитаних и културних особа, и двоје ниже образованих људи, дошавших у Београд са села, представљених у најгорем могућем свјетлу некултурних простака и примитиваца (Живорад и Дара Павловић). Њим придодах и Жиковога стрица.

Као што видимо, Жиков стриц, иначе становник Жикова роднога села Милутовца (глумљаше га Мијо Алексић) имаше чак 40% аориста, и једно давно прошло вријеме (једино у свих пет прегледаних наставака). До душе, од не тако великога узорка од само десет примјера прошлих времена, изговорених током говора поводом испраћаја у војску.

Уколико упоредимо супружнике Павловић („примитивце“) и Тодоровић („културне“), видјећемо да први далеко чешће користе аорист него ли други (Дара 5 од 32, Жико 23 од 212; насупрот њим Милан, поријеклом из старе грађанске породице, само 2 од 68, док Јелена ниједан од 48). Зашто је то битно? Битно је зато што ни остварење јасно одсликава језичку политику у доба Брозове Југославије, тачније однос према аористу. Редитељ остварења вјешто користи аорист као изражајно средство којим додатно истиче некултуру, примитивизам и необразовање одговарајућих ликова, што је нарочито упадљиво при поређењу Даре и Јелене. У остварењу су образоване, лијепо васпитане, културне и пристојне особе јасно представљене као људи који мало или нимало не користе аорист, док су насупрот њим примитивци, сељаци, неваспитане и слабо образоване особе представљене као далеко чешћи корисници истога. Чиме се употреба аориста у народу оцрњује и обезхрабрује.

Жико Павловић је представљен као оличење србијанскога простака и примитивца (сам Милан Тодоровић га више пута тако назива), пијанца, дођоша са села у град, који не само што је ниско образован (обавља послове везане за канализацију), неваспитан, некултуран, малограђанин, вара своју жену (и то јавно), него при том користи аорист чешће него што је пожељно. Дара је представљена још гором, необразованијом, глупљом и некултурнијом од својега мужа (што јој Жико стално пребацује), па и не чуди што аорист користи више и од њега самога. Све у свем, примитивци су овдје представљени као нешто између сељака и вишега градскога сталежа којему теже (што се добро види и по учестаности аориста, користе га знатно мање од сељака, али ипак знатно више од својих градских, односно кругодвојчанских узора). Из овога се, на жалост, јасно види да су за спроводиоце политике прогона аориста и редитеље остварења, (србијански) сељаци нешто много горе од примитиваца!

Посебан значај овдје има чињеница да је Милан Тодоровић језички стручњак, односно лектор, који гледаоцима даје примјер како требају говорити и тиме обезхрабрује народ у коришћењу аориста. Његова једина два примјера аориста се јављају у другом наставку, први од њих („рекосте да сте...“) у расправи с примитивцем Жиком (чиме се Милан донекле спушта на његову разину) и други („толике паре дадосмо...“) у наступу бијеса, када виче на своју кћер због запостављања школе, те се при том заборавља и користи непожељно глаголско вријеме.

Као што видјесмо до сада, аорист је прије доласка комуниста на власт главно народско прошло вријеме са свршеним глаголима у Србији јужно од Саве и Дунава и у Црној Гори, док је, с друге стране, перфект главно прошло глаголско вријеме у службеној употреби (али не и једино!). Комунистичким освајањем власти, перфекат постаје једино прошло глаголско вријеме у службеној употреби и у јавном животу.

15. Разлози непожељности употребе аориста и његовога прогона

Општи закључак за све крајеве Србије (и Црне Горе) које имах прилике обићи је да је употреба аориста у разговорном језику знатно чешћа у људи с нижим образовањем него ли у људи с вишим. Исто тако је примјетно да у људи истога степена образовања аорист више користе људи живећи на селу него ли становници оближњега града. Очигледно је да се овдје не ради о спонтаној појави одумирања аориста, него се ради о циљаном и смишљеном подухвату, наметаном с врха. На основу ранијега већ закључисмо да управо језичка политика у образовних и других државних установах и у јавних гласилах доприноси прогону аориста из језика, обезхрабривањем његове употребе и поистовећивањем исте с "неписменошћу", "просташтвом" и "некултуром". Друго питање је од када је се кренуло с оваквом политиком. Нема назнака да је то било прије 1945. године, односно прије доласка Комунистичке партије и Броза на власт. Нијесам нашао озбиљне знаке нетрпјељивости према аористу у Краљевинах Србији и Југославији.

Аорист јесте био донекле запуштен у нашој језичкој науци прије 1945, а нарочито тумачење разлике његовога значења у односу на значење осталих прошлих глаголских времена, прије свега без јасне разграничености од тзв. перфекта (чак ни у одличној граматици Стојана Новаковића из 1894. нема помена разлике у значењу на основу доживљености), али о његовом свјестном прогону у то вријеме не може бити говора (управо користећи се недовољном разграниченошћу аориста од тзв. перфекта у језичкој науци прије 1945, каснији Брозови комунистички језикословци покушавају (и успјевају) потпуно замијенити аорист тзв. перфектом у јавном животу).

Вратимо се на разлоге прогона аориста, односно његове политичке неподобности.

1. Главним разлогом сматрам покушај изједначавања језика у Срба и Хрвата. Као што већ могасмо видјети у овом раду, у кључних мјестах Хрватске (Загреб, Ријека, Сплит, Дубровник, Вараждин, Бјеловар, али и Брозов завичај, Загорје и Кумровец) аорист је непостојеће глаголско вријеме. Изједначавање језика у Срба и Хрвата је лакше постићи одучавањем Срба од аориста него ли подучавањем Хрвата његовој употреби (који је великој већини Брозових сународника био стран). Пошто су кључни људи комунистичке врхушке на челу с кумровачким браваром из крајева гдје аориста нема у народном говору, не изненађује што су спроводили политику сузбијања им странога глаголскога времена. Уз то, будући веома ненаклоњени србскоме народу, разумљиво је што им је аорист, тако чест у Срба а риједак у Хрвата, био тако мрзак. Ово је потврђено ставом Александра Белића изнетим у његовој граматици из 1933, гдје се залаже за ограничење и сузбијање употребе аориста, управо из разлога што „део народа нашег“ аорист користи врло мало или га уопште не користи (при чем се очито мисли на велику већину Хрвата).

2. Додатним разлогом нетрпјељивости комунистичке врхушке према аористу сматрам његову изузетно честу употребу у црквених књигах, и у црквеном животу уопште, како у СПЦ тако и у Католичкој Цркви (што је разумљиво, јер су црквене књиге биле превођене у вријеме када је аорист био основно прошло глаголско вријеме у народу). Можемо само замислити колико је тадашњега комунисту аорист (тада свуда присутан у Србији) подсјећао на њему омражену и по њем назадну Цркву!

3. Додатни разлог комунистичке нетрпјељивости према аористу, макар у ранијем раздобљу, када им је Стаљин био "Божанство", би могло бити непостојање аориста у руском језику (као што већ наведох, тамо га користи само Руска Православна Црква). Прогоном аориста би се тадашњи Стаљинови обожаваоци и језички могли приближити својему узору.

4. Прогоном аориста из србско(хрватско)га језика се вјештачки повећава разлика у односу на македонски језик (у македонском језику сузбијање употребе аориста није било спровођено). Познато је да је стање употребе и значење аориста у србском и у македонском језицих прије 1945. било доста слично, ако не истоветно.

Аорист је ипак, и у вријеме комунизма подношен у књижевности, гдје је писцу била допуштена извјесна умјетничка слобода, па у том свјетлу треба гледати на његову мјестимичну употребу у Србији на споменицих посвећених жртвама НОБ-а.

Поставља се питање, како се у језикословачких круговах оправдава политика изкорјењивања аориста и забрана његове употребе у јавном животу? Поред сужења његове употребе на догађаје „непосредно пред тренутком говора“, то се спроводи и помоћу такозваних језичких "стилова" (начина). Тако, на примјер, постоје "новинарски стил", којим су обавезни писати новинари, и "научни стил", и посебан стил за службену употребу, и у свих њих је аорист непожељан. Аорист је дозвољен у "сељачком", или у "уличарском" стилу. Суштински, помоћу језичких "стилова" је постигнуто да се граматика насилно промјени и сузи, из које су избачена некумровачка глаголска времена, те тако сада суштински имамо посебне граматике за новинаре, школство, и државну управу, и посебне за књижевнике, или за обичан народ. Као што видимо, помоћу "језичких стилова" је на мала врата уведена забрана употребе аориста и тиме они служе као средство за његово изкорјењивање и преобликовање нашега језика по загорском узору.

Разумнo је на друге се угледати у знању, а не у незнању. Поставља се онда питање зашто се на Загорце не угледамо у познавању множинских падежа (у њих постоје свих шест, а не само четири као у нас) него су ни узор само у непознавању прошлих глаголских времена?

А сада мало "Шта би било када би било". На шта би наш језик данас личио да су комунисти државну политику према прошлима глаголскима временима били примјењивали и према падежима? Како би изгледао наш језик када би се (коси) падежи забранили у "новинарском", у "научном", или у "званичном" стилу?

На свеучилиштих би се учило како је именитељни падеж свеобухватан и свезначећи, а како су сви остали непотребни и сувишни. Наставници би данас исправљали дјецу када год употријебе ма који падеж различит од именитељнога, на примјер, наставник би рекао ђаку: "Није правилно рећи 'У школи сам', правилно је рећи 'У школа сам'".

Послије шесдесет година преваспитавања падежи би се у градовах најчешће могли чути на пијацах, као што је данас случај с аористом. Падеже бише користили поглавито сељаци, "глупаци", "простаци" и "примитивци". То би им био знак распознавања.

Образовање и "култура" би се показивали и доказивали некоришћењем падежа. Људи би се дичили њиховом непознавањем. Говорило би се: "Ма пусти он. Он је чобанин, он користи падежи". Људи би нас с чуђењем питали "Зашто користиш падежи? Зашто не говориш нормално, као сав нормалан свијет?"

А зашто се ипак политика примјењивана према прошлим глаголским временима није била примјењивала и према падежима? Одговор је прост: у Хрватској су се 1945. користили падежи, чак и више него што су се користили у Срба, и друг Јосип Броз, наша „љубичица бјела“ је користио падеже. Због тога се не прогањају.

16. Додатак: Примјер двију књига сличне садржине, прве из 1934, и друге из 1966

Однос (послијератне) власти према аористу најбоље се може одсликати примјером двију књига сличне садржине, прве издате 1934. године (у вријеме Краљевине Југославије), и друге издате 1966 године. Уз њих двије на графикону приказујемо статистике још двију.

Прва, "Српско-бугарски рат 1913 године", написана пуковником Милутином Лазаревићем и издата Српском Књижевном Задругом, описује борбе у Македонији између србске и бугарске војске током Другога Балканскога рата. Пуковник Лазаревић, вјероватно и сам учесник описаних борби, врло богатим и живим језиком описује догађаје. Његов језик, препун аориста, имперфекта и давнога прошлога времена није сухопаран, него њиховом чаролијом и природношћу својим читатељем дочарава борбе у Македонији, које као да се догађају испред читатељевих очију. Ево малога примјера из књиге:

"Батаљон одмах поседе ровове на том крилу, а тамошњи делови V пука и митраљеско одељење рокираше се у десно и појачаше посаду на десном крилу, ближе јарузи, према коме наступаше један од двају батаљона бугарског 14. пешадијског пука, поравнат са другим који већ увелико нападаше део Шаренковца окренут њему. Команду над трупама из оба пука, које сада сачињаваху десно крило Моравске дивизије I позива, примио је командант I пука, пуковник Душан Туфегџић."

Друга књига, под називом "Битка на Дрини 1914." је написана умировљеним генералом краљевске Југословенске војске Ђорђем Лукићем и издата је Брозовим Војноиздавачким заводом 1966 године. Дјело генерала Лукића је далеко обимније, и описује борбе на Дрини, Сави и око њих, вођене између србске и аустроугарске војске. Обје књиге описују догађаје који су се догодили са размаком од око годину дана. Иако дјела описују временски веома блиске догађаје, језик ових дјела је веома различит, до мјере да читаоцу неупућену у језичку политику изгледају као да су писане разнима језицима. Књигу прочитах, и на њених око 420 страна сачинитељ није употријебио нити један једини аорист (а камо ли имперфект). Књига се тешко чита, прије свега због неприродна, једнолична, сухопарна и досадна језика, који по свем подсјећа на језик разних комунистичких партијских Конгреса и пленарних сједница. Ево малога примјера из књиге:

"Пешаци су отворили паклену ватру у правцу ове батерије. Убрзо се увидела грешка и ватра је прекинута. Рањенике који су с нестрпљењем очекивали да се доврши понтонски мост захватила је паника. Лако рањени су потрчали најближем понтону и толико га напунили да се овај преврнуо. Настало је дављење у Сави и запомагање. Ово је погоршало морал код војника и они су напуштали строј и трчали ка мосту који се под све већим оптерећењем све више рушио."

Статистици двију књига са сљедеће слике додајем и статистику треће, написане Димитријем Петровићем, војним старешином и учесником борби за ослобођење Топлице у рату 1877-1878. Она се од првих двију донекле разликује по начину писања, пошто укључује и личне доживљаје писца. Но, и поред тога се од дјела пуковника Лазаревића не разликује значајно по учестаности аориста и садашње-прошлога времена.

Важно је напоменути да је у прве двије књиге учестаност аориста знатно подцијењена, због раније наведене појаве немогућности разликовања аориста и садашњега времена у трећем лицу једнине у многих глагола (што наведох и за народне пјесме сакупљене Вуком Караџићем).

Поставља се питање, како је могуће да неко ко је рођен у Србији 1886. године, напише књигу од око 420 страна у којој има на хиљаде употријебљених прошлих глаголских времена, а не употријеби нити један аорист? Овоме питању ћу посветити остатак овога одјељка. У циљу проучавања прочитанога дјела, на 15 насумично одабраних страна пребројах све употребе (придјевскога) прошлога времена. Имаше их укупно 251, или просјечно 16,733 по страни. Што би значило да је очекивано да их у цијелом дјелу има около 7028. Циљ овога је срачунати вјероватноћу да неко без било каквога језичкога спутавања напише дјело оволика обима а да не употријеби ниједан аорист. А зато нам је потребнa учестаност аориста у језику писца. Пошто то не можемо тачно знати, узећемо да је она врло мала, само 1%. Односно да писац Лукић у неспутаном говору од 100 примјера прошлих глаголских времена употријеби само 1 аорист (или имперфект). Пошто је познато да је до 1945 године учестаност аориста у Србији била далеко већа, и да је штавише по селах и мањих мјестах аорист највјероватније био најчешће коришћено глаголско вријеме, мало је вјероватно да је у језику генерала Лукића аорист био заступљен са мање од једнога постотка (штавише, вјероватно је био далеко чешћи, обзиром на тадашње стање у народу).

Проста рачуница даје: (1. -0.01) ^ 7028, што даје 2.1093Е-31. , илити 2.1 * 10 ^ -31.

Преведено на србски језик, вјероватноћа за тако нешто је бесконачно мала (реда величине 10 на - тридесет први степен), односно може се слободно узети да је једнака ништици. Као што видимо, статистички је немогуће да би неко ко аорист користи макар једном у 100 случајева написао дјело са чак 7028 примјера прошлога глаголскога времена без иједнога аориста. Чиме је доказано да је овдје дошло до свјестнога спутавања или самоспутавања (на англо-срПском би се то рекло "цензура" и "самоцензура").

Питање се сада своди, ради ли се овдје о спутавању (издавачем) или о самоспутавању (писцем), или о обојих?

Моје мишљење је да је мало вјероватно да се овдје ради (само) о самоспутавању, односно само о свјестној тежњи писца не користити аорист. Јер, у његово вријеме, када су радови писани или руком или на писаћем строју, било је теже исправљати уочене грјешке него данас, па се чини мало вјероватним да писац живећи у србској средини гдје је аорист био сасвим обично глаголско вријеме у простом народу, напише толики рад а при том се нигдје не "превари" и ненамјерно га употријеби при писању дјела. Због тога потпуно одсуство у дјелу основнога глаголскога времена у Срба до 1945 сматрам исходом рада самога издавача, Војноиздавачкога завода, иначе установе Брозове ЈНА, за коју сви знамо да је била под јаким утицајем идеологије комунизма.

Двије чињенице додатно говоре томе у прилог:

-књига је издата тек 1966 г, три године послије смрти сачинитеља (1963), па су државни језички цензори имали више него довољно времена очистити дјело од свих аориста.

-у самом дјелу су наведена имена петорице људи учествујућих у надзору и пријеправках његове садржине. Имена нећу наводити, само њихова улоге. Један од њих имаше улогу "редактора", други "лектора", трећи "техничкога уредника" а четврти и пети "коректора" (шта год све ове стране ријечи значиле).

Још нешто, врло важно. Неко би могао рећи да писац није користио аорист зато што није сам доживио наведене догађаје (познато је да се аорист првенствено користи за навођење доживљених радњи у прошлости, мада се користи и у приповиједању када се недоживљена радња жели представити као доживљена). То није тачно, писац сам наводи да је учествовао у тешких борбах на Мачковом Камену, гдје је заповједао артиљеријском јединицом. Овим борбама је посвећен велики дио дјела, али ни ту нема аориста, као ни другдје.

Још једна мала занимљивост, у дјелу генерала Лукића нађох 23 примјера давнога прошлога времена (рецимо, "...која је већ била одступила..."). Изгледа да језичко спутавање није важило за ово глаголско вријеме.

Ово ми се чини разумљивим, јер се давно прошло вријеме користи и у хрватском Загорју, Брозовом завичају, за разлику од аориста и имперфекта, којих тамо нема већ дуго.

Закључак: чини се мало вјероватним да за неприродно одсуство аориста у дјелу генерала Лукића није (су)одговорна војна комунистичка цензура Брозове СФРЈ. Такође, сасвим је могуће и да је сам генерал Лукић свјесно избјегавао аористе како би повећао изгледе да његово дјело буде прихваћено за издавање комунистичкими властими.

Четврта књига, о НОБу у југоисточној Србији, је посебно значајна, због чињенице да је њен сачинитељ, генерал Живојин Николић Брка, житељ југоисточне Србије, краја у којем је аорист и данас најчешће прошло глаголско вријеме. И ова књига је готово у цјелости очишћена од аориста, садржи само 4-5 примјерака у наводах од чувених комунистичких прогласа народу из љета 1941, односно ниједан од њих неколицине није написан самим писцем. Поставља се питање, како је човјек који је провео читав свој живот у крају у којем је аорист најчешће прошло глаголско вријеме у народном говору успио написати књигу од 570 страна а да сам не употријеби ниједан?

Политика спровођена у нашој земљи од 1945. према имперфекту је потпуно иста као према аористу, и ово глаголско вријеме је непожељно у јавном животу, и настоји се искоријенити. Али, у односу на аорист постоји извјестна разлика. Имперфект је, на жалост, и прије 1945. године у многих крајевах Србије био риједак. За разлику од аориста, имперфект јесте био у одумирању у великом дијелу Србије (мада је у појединих крајевах Србије и Црне Горе био у широкој употреби, а понегдје је и данас). Због тога је нагласак овога рада на аористу, јер се овај, иако будући врло широко заступљен у народу, из политичких разлога жели насилно уклонити из језика.

Ипак ћу овдје покушати навести гдје се у нашем језику још може чути имперфект.

Често се на мрежи може прочитати да је имперфект у употреби у Црној Гори, нарочито у њеном јужном дијелу. На основу својега искуства, морам рећи да је стање употребе имперфекта у Црној Гори врло жалосно. У градовах попут Подгорице имперфект се може чути врло ријетко, или никако. Чак га ни старији становници градских средина не користе. Имперфект се чује по селах, претежно у Старој Црној Гори (четири нахије), и његови корисници су старији људи, углавном они који су мање образовани (исти они који тако често користе и аорист). У омладине се имперфект тешко може чути (осим можда облика „бијаше“), чак ни међу онима што живе на селу. Морам признати да ја у Црној Гори никада нијесам чуо имперфект од особе млађе од 40 година. Не користе га чак ни они млађи чији старији укућани користе ово вријеме. Што све јасно говори да за двадесет-тридесет година ни у Црној Гори неће бити никога ко ће користити имперфект.

Имах прилике, мада ријетко, чути имперфект и по селах гружанскога краја у Србији, опет у говору старијих људи. Рецимо "Он викаше" или "Он свашта доживљаваше".

У јужној Србији је имперфект знатно жилавији. Навешћу примјер града Врања и околине. Тамо се имперфект може чути свуда. Не само на селу, него и у средишту града, и на улици, и у породичном дому. Може се чути не само у говору старијих људи, него и међу омладином. Чак се неријетко могу чути и високообразовани људи како у разговорном језику користе имперфект (рецимо, чух једном приликом судију како у друштву рече "Мој брат се дружеше с …"; име судије наравно нећу спомињати, како он због тога не би сносио посљедице).

Без обзира што се имперфект у јужној Србији за сада некако држи, дугорочно је његова судбина иста као и судбина имперфекта у Црној Гори или аориста у обију државах. Оба глаголска времена су политичком одлуком у вријеме Броза осуђена на смрт, и мали су изгледи да ће се одлука промијенити и да ће она у таквих условах успјети преживјети.

18. Необходне мјере за очување прошлих глаголских времена као дијела духовнога наслијеђа

Основни предуслов за очување аориста је одбацивање свих комунистичких мјера којима би сужено његово значење само на радње извршене "непосредно прије тренутка говора". Без враћања на његово право значење и одбацивања накнадних злонамјерних и свјестних ограничења никакав наприједак се не може постићи. То је предуслов свих предуслова.

Такође је потребно јасно разграничити значења свих прошлих времена, како би се тачно одредило које чему служи (као што је у највећој мјери случај с падежима), и још важније, које чему не служи (како би се избјегла неписмена тарзанска употреба искључиво једнога од прошлих времена у сваком могућем случају, и тамо гдје треба, и тамо гдје не треба). При том би могло бити веома користно угледати се на њихову употребу у народних говорах у раздобљу од ослобођења од Турака па све до доласка комунистичке партије на власт. Сматрам и да би при њиховом враћању у јавна гласила и у службену употребу било врло корисно угледати се на нам сродне језике македонски и бугарски, у којих се аорист слободно користи у јавних гласилах и у службеној употреби.

Врх наше језикословне науке мора прихватити чињеницу да друга Броза већ дуго нема, мора се помирити с чињеницом да су два и два четири, а не пет, те мора одустати од досадашње политике сузбијања употребе аориста и осталих неброзовских глаголских времена, наслијеђене из раздобља комунизма. Потребно је такође да језички уредници (лектори) и уредници разних јавних гласила прекину с прогоном аориста и почну га употријебљавати тамо гдје му је мјесто.

Потребно је описменити учитеље, наставнике и професоре србскога језика правилној употреби свих прошлих глаголских времена, како дјеци у школах не би више наметали тарзански начин њихове употребе, што се данас већински чини. Затим је то исто потребно учинити и с уредницима јавних гласила и с новинарима.

За сва три прошла глаголска времена данас непожељна у јавној употреби (аорист, имперфект, давно прошло) је необходно одредити њихова "безбједна уточишта", односно увести области њихова значења и употребе гдје у јавних гласилах не могу и не смију бити замјењени тзв. перфектом. У овом бисмо се требали угледати на заштиту претерита у њемачком језику, односно на мјере које поводом тога предузимају Њемачка, Аустрија и Швајцарска. За аорист предлажем обавезу новинара користити ово вријеме при описивању догађаја које је лично доживио, или када извјештава с лица мјеста.

Потребно је предузети мјере за разбијање предрасуда из времена комунизма, којима се говорници аориста ниподаштавају и омаловажавају и његова употреба поистовећује с необразованошћу, примитивизмом, некултуром, заосталошћу, и слично (видјети мој поговор о "Жикиној династији").

Аорист над тзв. перфектом има двије предности. Прво, облици аориста су у највећем броју случајева краћи од облика брозовскога придјевскога времена, чиме је њихова употреба економичнија. Друго, облици аориста (будући да се ради о правом глаголском времену) не разликују полове, као што је случај с придјевским садашње-прошлим временом. Ова особина га чини погоднијим за разне службене образце.

На примјер: боље, краће, јасније и читљивије би било користити у образцих "заврши" него "завршио (-ла)", и слично.

Мало истраживање значења тзв. "перфекта" свршених глагола

Предпрошле 2018. године у раду о прогону аориста "Аорист као псовка" у оквиру одјељка гдје се пореде значења прошлих глаголских времена нашега језика изнесох став да основно значење такозванога "перфекта" свршених глагола није радња у прошлости него стање у садашњости. Како бих свој став провјерио направих ово мало истраживање са свршеним глаголом "уморити".

Ради тога саставих сљедеће питање које током више мјесеци давах разним људима, с циљем утврђивања њиховога осјећаја значења такозванога перфекта глагола "уморити (се)".

Имају ли, по Вашем осјећају, неке од доле наведених реченица исто значење? Молим ве, пажљиво прочитајте и размислите, па наведите које имају исто значење, ако тако сматрате.

Значења реченица друге и четврте су неспорна, и помоћу њих као таквих ћемо одређивати како испитаници осјећају значења реченица прве и треће. Као што видимо, четврта реченица се налази у садашњем глаголском времену, и несумњиво означава стање у садашњости. Док се друга реченица налази у прошлом времену и без икакве сумње означава стање у прошлости.

Реченице спорна значења, прва и трећа су званично у прошлом (перфекту) односно у давно-прошлом глаголском времену, па их све у сљедећем списку означавам одговарајућим мастима по глаголских временах.

1. "Дете јe се уморило." (сложено прошло вријеме илити перфект)

2. "Дете је било уморно." (сложено прошло вријеме, али с трпним придјевом)

3. "Дете је се било уморило." (давно прошло вријеме)

4. "Дете је уморно." (садашње вријеме, али с трпним придјевом)

На наведено питање сакупих одговоре од укупно 92 особе, старости од 19 до 85 година. Пошто циљ истраживања бјеше и утврђивање разлика у осјећају значења тзв. перфекта у зависности од мјеста живљења и још важније од образовања, међу испитанима има људи из разних крајева Србије, али и из Црне Горе и Републике Србске. Испитаних има с различитим степенима образовања, од оних који немају завршену основну школу, па до људи с највишим степеном образовања, укључујући и двоје магистара и доктора наука.

Основна подјела испитаника по мјесту живљења је сљедећа:

-становници Београда, рођени у Београду, 18 људи.

-становници Београда, али рођени ван њега, који су значајан дио живота провели ван Београда. У Београд обично долазе послије завршетка средње школе, или касније, 29 људи.

-Становници унутрашњости Србије, и становници Црне Горе или Републике Србске, који никада нијесу живјели у Београду. Унутар ове скупине су нешто бројније подскупине из југоисточне Србије, Шумадије и Црне Горе, па ћу њихове исходе обрадити и посебно, 45 људи.

Двије од 92 особе дадоше одговоре да им никоје двије реченице немају исто значење. Оба испитаника живе у Београду, и имају завршен факултет.

Одговори преосталих 90 испитаника се налазе у сљедећем списку. Имаше укупно четири различита одговора, с тим да 51 особа даваше по два одговора (сви 1 == 4 и 2 == 3). С одговорима дајем и састав по образовању.

71 од 92 испитана, односно 77.17% их даваху одговоре 1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.".

Дајући овакав одговор, велика већина испитаника изједначава значење тзв. "перфекта" (сложенога придјевскога времена) са стањем у садашњости, а не са стањем у прошлости. Просјечно годиште испитаних давших овај одговор је 1969.2.

Одговор 2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." даваху 55 од 92 испитана, односно 59.78%. Дајући овакав одговор, већина испитаника изједначава значење плусквамперфекта (давнога прошлога времена) са стањем у прошлости. Просјечно годиште испитаних давших овај одговор је 1968.67.

Трећи по учестаности одговор је 1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило.", и њега даваху 13 од 92 односно 14.13% испитаних. Просјечно годиште испитаних давших овај одговор је 1975.44.

Дајући овакав одговор, мањина испитаника изједначава значење тзв. "перфекта" (сложенога придјевскога времена) са значењем плусквамперфекта (давнога прошлога времена), односно показује да не зна разликовати значења двају прошлих глаголских времена.

Четврти одговор је 1. "Дете је се уморило." == 2. "Дете је било уморно." дадоше само двије особе, или 2.17% испитаних.

Дајући овакав одговор, мала мањина испитаника изједначава значење тзв. "перфекта" (сложенога придјевскога времена) са стањем у прошлости.

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 10 100%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 9 90%

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 25 89.29%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 22 78.57%

1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило." 1 3.57%

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 36 66.67%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 24 44.44%

1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило." 12 22.22%

1. "Дете је се уморило." == 2. "Дете је било уморно." 2 3.70%

На примјеру свршенога глагола "уморити (се)" је очевидно да већина испитаних такозвани "перфект" без временских одредница доживљава не као прошлост него као садашњост. Неколики испитани то и говораху, образлажући своје одговоре ријечима "реченице 1 и 4 су садашњост а 2 и 3 прошлост" (између осталих то ми казиваху двије госпође, једна из Врања а друга из јужне Црне Горе, обје немају ни основну школу завршену због чега посједују савршен изворни народни осјећај за значења глаголских времена, обје свакодневно користе аорист, давно прошло вријеме, и то оба облика, па и имперфект, прва свакодневно чак и са свршенима глаголима).

Као што видимо, изједначавање значења такозванога "перфекта" са стањем у садашњости опада с образовањем, али је и даље у све три скупине већинско. Степен изједначавања давнога прошлога времена и стања у прошлости је нешто мањи, и такође опада с образовањем, и у скупини високообразованих пада испод 50%. Степен граматичке неписмености у виду неразликовања значења двају сложених времена значајно расте с образовањем, али је и у скупини високообразованих у мањини (22.22%).

Статистику узимам само од високообразованих, како би се при поређењу искључио или умањио утицај образовања.

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 7 41.18%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 5 29.41%

1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило." 6 35.29%

1. "Дете је се уморило." == 2. "Дете је било уморно." 2 11.76%

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 17 80.95%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 11 52.38%

1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило." 3 14.29%

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 12 75.00%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 8 50.00%

1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило." 1 6.25%

Статистика из трију области, одакле су учесници истраживања у већем броју.

Напомињем да у ову статистику више не улазе и неколики људи родом из ових области који сада живе у Београду или у другом крају Србије. У статистику предходнога издања бјеху улазили. На овај начин добијамо бољу статистику за одређене области, јер искључујемо људе чији је се језички осјећај могао промијенити током живота у другом крају.

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 11 100%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 11 100%

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 8 100%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 7 87.5%

1. "Дете је се уморило." == 4. "Дете је уморно.". 17 94.44%

2. "Дете је било уморно." == 3. "Дете је се било уморило." 15 83.33%

Као што видимо, у свих трију областих, земљописно прилично удаљених једна од друге и с веома различитима нарјечјима нема неписмених и бесмислених одговора (1 == 3) и (1 == 2). Уз то су постотци прилично слични, иако је истраживање рађено на малом броју узорака, те се може закључити да је народни осјећај за значење такозванога перфекта (и давнога прошлога времена) у свих трију областих исти. Свуда основно значење такозванога перфекта свршених глагола представља стање у садашњости, а не радњу или стање у прошлости (што је супротно од онога што не наше школство учи). Такође, давно прошло вријеме свршених глагола у својем основном значењу представља стање у прошлости.

Морам навести примјер брдскога села на обронцих Рудника, у области Горње Груже. У селу обиђох шест домова, и испитах седморо људи. Једина особа од њих која није дала одговор 1 == 4 је уједно и једина особа с вишим образовањем.

У сљедећем кругу освјежавања статистике се надам да ћу прикупити довољно одговора испитаних из Војводине, како бих могао и њих издвојити у посебну скупину. На основу малобројних досадашњих имам утисак да ће њихови одговори више личити на одговоре из Београда него на одговоре из предходних трију издвојених области.

Највеће и најнепријатније изненађење истраживања представља значајан постотак особа не разликујућих значења двају сложених прошлих времена (1. "Дете је се уморило." == 3. "Дете је се било уморило."), постотак којих је, очекивано, највиши у Београду и међу људима с вишим и високим образовањем (двије особе из Београда ми чак говораху како им је ријеч „било“ у трећој реченици сувишна и како не знају чему служи). Посебно је жалосно сазнање (мада је сасвим разумљиво, обзиром на важећу језичку политику) да се међу њимa налази и наставница срПскога језика (једна од двоје у истраживању учествоваших наставника србскога језика). Што је, на жалост, посљедица настојања наше језичке "науке" и школства уништити изворно устројство прошлих глаголских времена нашега језика и потарзанити га замјеном трију од 1945. године непожељних (аориста, имперфекта, давнога прошлога времена) такозваним "перфектом", који, као што видимо у овом истраживању, са свршенима глаголима и није право прошло вријеме.

Примјетно је да су особе не разликујуће значења двају сложених времена знатно млађе од особа дајућих смислене одговоре (1 == 4), у просјеку за 6.2 године. Што је јасан показатељ да будућност, на жалост, припада граматичкој неписмености.

Повезаност вишега и високога образовања и граматичке неписмености односно неразликовања значења двају сложених прошлих времена показује и математичка статистика: чинилац повезаности ових појава износи 1.57 (вриједност 1 означава да повезаности нема, а што је вриједност већа то је већа и повезаност). Значи, што је особа школованија односно „писменија“, мање разликује значења двају сложених прошлих глаголских времена. Таква врста „писмености“ може постојати само у Србији.

Не могу ни замислити на шта би личила наша математичка наука када би се у њој примјењивала иста правила као у настави срПскога језика, па да се писменом сматра само особа која зна само једну рачунску радњу, рецимо одузимање, умјесто свих четирју.

Приликом истраживања примјетих да људи са села, из унутрашњости или мање образовани у просјеку знатно брже дају одговоре на постављено питање. Обично бјеху много сигурнији од Београђана и од високо образованих, који се често погубијаху и премишљаху при одговарању.

Овдје ћу навести још некоја лична запажања, упоредићу стање граматичке писмености из угла правилне употребе прошлих глаголских времена свих десеторих особа само са завршеном (или незавршеном) основном школом (свих десеторо су рођени и одрасли ван Београда а деветоро и сада живе тамо, старости од 46 до 70 година), и свих испитаних рођених у Београду. Док свих десеторо првих редовно у својем говору користе аорист и давно прошло вријеме, а чак четворо од њих свакодневно користе и имперфект (госпођа из Врања редовно и са свршенима глаголима), испитане рођене Београђане врло ријетко чујах како користе аорист и давно прошло вријеме (поједини никако), а имперфект никада, док такозвани перфект користе тарзански, претјерано, и тамо гдје по свакој логици требају доћи друга глаголска времена. Ко је од двеју скупина суштински граматички писменији, процијените сами.

Примјетно је да је изједначавање такозванога перфекта са стањем у садашњости међу рођеним Београђанима значајно мање него што је међу људима рођенима ван њега. Сматрам да је разлог овога већи (штетан) утицај јавних гласила и образовања, којима влада граматичка накарадност и изопаченост и којима се урођени осјећај

извитоперује и искривљује. И ово потврђује да је Београд пријестоница граматичке неписмености и ограничености. Што је ионако већ познато из чињенице да се данас три од 1945. године непожељна глаголска времена (аорист, имперфект, давно прошло вријеме) ван Београда значајно чешће користе него у њем.

Као што видимо, задатак школства је затупљивање осјећаја за разликовање значења глаголских времена. Срећом, наше школство овај задатак не извршава тако успјешно, ово истраживање показује да већини људи рођеним ван Београда осјећај нијесу успјели толико промијенити, чак ни послије 73 године од доласка комунистичких екстремиста на власт. На жалост, рођени Београђани се показаше врло подложни језичкоме преваспитавању и насилној промјени значења глаголских времена по брозовском узору.

При том се београдска граматичка неписменост не ограничава само на прошла глаголска времена. Неписменост се огледа и у употријеби падежа, нарочито зватељнога (vocativ). Тако у Београду редовно имамо тарзанштину попут „Здраво, Лена!“, „Хеј, Борис!“, „Еј, Сара!“, па и „Како си, Милан?“, „Здраво, Мира!“, или „Здраво, друг!“, „Новак, дођи овамо!“, „Како си, Славица?“ и слично. У унутрашњости Србије, овакве граматичке изопачености има много мање, чак и по селах ближе околине Београда.

05. Основно значење такозванога „перфекта“ свршених глагола

Као што већ видјесмо у исходах истраживања, реченицу "Дете јe се уморило." велика већина испитаних не доживљава као прошлост (како не наша језичка „наука“ учи), него као садашњост. Узрок томе је непостојање у реченици временске одреднице којом би се стање из (подразумеване) садашњости помјерило у прошлост.

Погледајмо сљедећу реченицу: "Дете јe се јуче уморило." Друга се од прве разликује једино додатом временском одредницом „јуче“, и помоћу ње се слушаоцу назначује да стање не важи у садашњости (што је случај када временске одреднице нема), него да је важило у прошлости, односно током јучерашњега дана.

Основно значење свакога глаголскога времена, па и такозванога „перфекта“ свршених глагола је оно које важи када у исказу нема никакве временске одреднице којом се значење реченице може промијенити.

Погледајмо сљедећи примјер, са садашњим временом:

„Идем улицом и видим како два човјека стоје и разговарају...“

Запазимо да у предходној реченици нема никакве временске одреднице. Сви глаголи у предходној реченици су очигледно у садашњем времену, и нема никакве сумње да је људи због тога осјећају као садашњост, јер је садашњост основно значење садашњега глаголскога времена несвршених глагола.

А сада ћемо истој реченици додати временску одредницу „прошле суботе“.

„Идем улицом прошле суботе и видим како два човјека стоје и разговарају...“

Сада ће већ слушалац предходну реченицу осјећати као прошлост, а не као садашњост, без обзира што су и даље сви глаголи у реченици у садашњем времену. Очито је да временска одредница (у овом случају „прошле суботе“) у потпуности мијења значење реченице газећи садашњост проистеклу из глаголских времена те ју људи више не осјећају као садашњост него као прошлост. На овом примјеру и на наредном видимо да је временска одредница старија (јача) од глаголскога времена када се одређује ради ли се у реченици о прошлости, садашњости или о будућности.

„Идем на посао“ (садашњост, проистекла из основнога значења глаголскога времена, јер у реченици нема временске одреднице)

„Сутра идем на посао“ (будућност, проистекла из временске одреднице за будућност „сутра“)

„Јуче идем на посао“ (прошлост, проистекла из временске одреднице за прошлост „јуче“)

Као што видимо на предходних примјерах, глаголска времена могу бити сувишна када у реченици има временске одреднице. Тако да у свијету постоје многи језици који уопште не посједују глаголска времена, него се о прошлости, садашњости или будућности суди искључиво на основу употријебљених временских одредница. Такав језик је на примјер кинески. У њем не постоје глаголска времена. И Тарзан из америчких филмова говори на исти начин, и на жалост, нашој језичкој науци служи као језички узор.

Примјетно је да и наш срПски језик полако али сигурно иде у правцу губитка глаголских времена, те се по својем глаголском устројству примиче устројству кинескога језика. Аорист, имперфект и у нешто мањој мјери давно прошло вријеме су од 1945 године као неброзовска глаголска времена непожељни и прогоне се из сваке јавне или службене употребе као и из свих јавних гласила. Општа тежња још од побједе комунизма је да се за будућност све чешће користи садашње вријеме умјесто будућега („Ја ћу идем... ја ћу да идем... Ја идем сутра...“), али исто тако и за прошлост, што се у нашем језикословљу назива „историјски презент“. Прогоном трију наведених прошлих времена се језик потарзањује тако да њихова мјеста у службеној и јавној употријеби обавезно преузима „садашње-прошло придјевско вријеме“ (такозвани „перфект“) док се у разговорном језику све чешће умјесто њих јавља садашње вријеме, што је нарочито примјетно у Београду (ко не вјерује, нека обрати пажњу како људи говоре).

Злонамјерни језикословци, односно бранитељи комунистичкога устројства прошлих глаголских времена бише могли рећи да ја нијесам у праву, могли бише рећи како је неспоран осјећај садашњости у реченици „Дете је се уморило.“ изузетак везан само за глагол „уморити (се)“, или за мањи број свршених глагола. Изричито тврдим да овакав осјећај стања у садашњости није никакав изузетак, него опште правило за велику већину свршених глагола (за несвршене ово не важи, они су свијет за себе). Ко не вјерује, може се и сам у то увјерити уколико буде мало више обратио пажњу на употребу такозванога перфекта свршених глагола, нарочито у разговорном језику.

Обратимо пажњу на насловну страну из Микија Мауса, гдје Бајо Патак држи надпис „Изгубио сам новац“. По другом надпису на којем пише „Шворц“, као и по његовом изразу лица и по уништеној и опљачканој благајни иза њега, више је него јасно да се „Изгубио сам новац“ овдје не односи на прошлост него на садашњост.

Глаголско вријеме које се назива презент-перфект (садашње-прошло) постоји у енглеском, шпанском, португалском и у још неких и служи за радње у прошлости које имају текућу посљедицу у садашњости (на примјер стање у садашњости, као што је у нашем језику и у нам сродном бугарском).

Глаголскоме времену које ми називамо „перфектом“ име не одговара ни за свршене ни за несвршене. За свршене глаголе, као што видјесмо из овога истраживања, бољи и тачнији назив би био „презент-перфект“, односно садашње-прошло вријеме.

За несвршене глаголе то није случај, они у својем значењу немају никакву црту садашњости (јер иза њих не остаје стање), али, пошто су несвршени, немају ни црту свршености, односно завршености, па не могу ни бити називани перфектом (што управо значи свршеност, савршеност, завршеност). За несвршене глаголе би много смисленији и тачнији назив био „прошло сложено несвршено вријеме“, или „недоживљени имперфект“ (како би се разликовао од имперфекта, који се, иако је непожељан у јавној употреби, у наших нарјечјих користи искључиво за доживљену дуготрајну прошлост).

Ово је помало незгодно, јер изискује да се у глаголских временах изврши подјела на основу свршености. Али, то је стање ствари у словенских језицих, у свих је подјела глагола на свршене и несвршене старија и важнија од глаголских времена. Тако, на примјер у језицих руском и пољском садашње вријеме од свршених глагола не представља садашњост него будућност. И у нашем језику је слично, садашње вријеме од свршених глагола означава све друго прије него ли садашњост. Тако су сљедећи примјери са садашњим временом свршених глагола збуњујући:

Када се у нашем језику користи садашње вријеме свршених глагола, оно најчешће означава прошлост или будућност. Ево двају примјера:

„Ја се јуче пробудим, устанем из кревета и одем на посао.“ (прошлост)

„Када се сутра пробудим, отићи ћу на посао.“ (будућност, служи као будуће вријеме II)

Још неколика глаголска времена, поред садашњега и такозванога перфекта, имају значајне разлике у значењу међу свршенима и несвршенима глаголима. То су имперфект, аорист, давно прошло вријеме и будуће вријеме II (укупно 6 од 8!). То иде дотле да званична језичка наука не признаје постојање имперфекта свршених глагола (иако се они редовно користе у југоисточној Србији, а могу се чути и у јужној Црној Гори). А око признавања аориста несвршених глагола су мишљења подијељена.

Ево шта писах раније о значењу тзв. перфекта у чланку „Аорист као псовка“:

Читаоци вјероватно примјећују да ријечи "перфект" више пута пришивам придјев "такозвани". Сада ћу објаснити зашто то чиним. Разлог је што овоме глаголскоме времену, обзиром на његово значење, много више приличи назив садашње-прошло вријеме (или на страном језику "презент-перфект"), него ли назив перфект. Управо тако се ово вријеме и назива у бугарском језику, које мање-више има исто значење као у србском (бар какво је било до 1945).

Исто тако је и у врло сличном примјеру када особа дошавши у јавну установу или позвавши телефоном каже саговорнику "Хтјела/хтио сам питати...". "Хтјела сам" се овдје односи искључиво на садашњост, а не на прошлост. Овакве примјере чујах стотинама пута. Слични примјери су, такође прилично чести и свим нам познати, из уличарскога говора "Шта ме гледаш? Шта си зинуо?" и "Зашто стојите, шта сте се укипили?" Ни у ових случајих (зинућа и укипљења) се не ради о прошлости него искључиво о садашњости. А нас наша језичка "наука" учи да је све ово "прошло вријеме"!

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(1894)

-"Милане, пусти дете, видиш да се заморило." (одатле узех примјер за питање истраживања)

1На Баранском гробљу уочих споменик двојици младих људи из села (30 и 21 година), гдје пише „страдали од злочиначке комунистичке руке на зверски начин петога септембра 1941“, дакле прије разлаза Броза с Југословенском Војском у Отаџбини. Споменик је подигнут тек послије пропасти комунизма у Србији.

2У гробницах београдскога Новога гробља су најчешће сахрањивани грађани из богатијих и утицајнијих слојева становништва, уочих много чланова Влада и чланова њихових породица, па и њихових предсједника, затим доста политичара, професора универзитета, генерала, пуковника, краљевских ађутаната, богатих трговаца, других пословних људи итд.